Kada sam postala majka po prvi put pre 9 meseci, dojenje u porodilištu bilo je strašno bolno iskustvo. Mleko mi je punilo grudi, one su postajale kao kamen. Beba nije imala lep hvat, a svaki njen pokušaj da zasisa bio je izuzetno bolan. Pojavile su se rane.

Ni beba ni ja nismo znale kako, ali smo se svojski trudile. Brojala sam minute do svakog sledećeg podoja i razmišljala: Boze kako ću ja ovo? Nisam volela dojenje.. Čak se sećam da sam pročitala izjavu jedne žene na nekom forumu kako obožava dojenje, pomislila sam da nije normalna.

Međutim, hvala Bogu na patronažnoj sestri koja me je kod kuće naučila kako da pristupim bebi. Ne postoji više bol, ni rane, niti brojim minute i sate.

Sada, i dok pišem ovo, sa zadovoljstvom dojim svoju bebu. Tokom dojenja postoje momenti koji nemaju cenu, kada me gleda iz mog naručja svojim lepim okom, na trenutak stane i nasmeje se, kao da mi govori: Mama volim te.. Tada krene bujica snažnih osećanja, neretko i suza radosnica.

Ne znam do kada ću da dojim, ali znam da ću uživati u svakom momentu.