Како сам по млеку препознао Маму

Ја сам мамин други син. Најнежнији, и све нај. Моја мама се заљубила у мене чим су ме донели на први подој. А ја сам по рођењу био мањи од брата за килограм, а боље сам локао, мама је сведок. Толико сам лепо ручао да су ме звали сумо рвач. После два ипо месеца одбацио сам вештачку брадавицу коју је мама користила на левој дојци, и више се млеко није стварало у њој. Мама је имала пуно млека у десној, и више него што ми је било потребно. Кажу да сам само сикио и спавао.
Ближила се зима. Да, била је то дуга, хладна зима. Имао сам осам месеци када је моја мама отишла код оног доктора који ју је породио. Када се вратила, била је мало забринута. Нешто су она и тата причали. Нешто шапутали. После Божића, мој старији брат је добио богиње, после њега сам их добио и ја. Па их је добио и тата. Мама ме је подојила и спустила у креветац. Заронио сам у безбрижне снове. Сањао сам белу миришљаву реку, мамине топле руке и песму којом ме је успављивала. Пробудио сам се, она ме је узела у наручје и не знам зашто, плакала је... Као и сваки пут, брзо сам поручао своје миришљаво јутарње млеко и наставио да дремам.
Не знам где је мама. Цео дан је нема. Свако отварање врата пропратим с надом да ће ући и узети ме у руке, да ћемо се мазити и да ће ме нахранити док ми пева нашу песму, али... Пролазе дани, мислим да је прошло пуно дана, вечност... Моја мама је отишла, и већ се бринем. Ту су баке, на смену, али нема ње. Дају ми да пијем нешто што је бљутаво, што не мирише, од чега ме хвата мука и нервоза. И бака је приметила да сам се променио. А онда, једног дана стигла је видео порука. Видео сам маму! Била је у некој пижами, у некој мени непознатој соби. Слала нам је пољупце, рекла је да ништа не бринемо, да нас воли и да ће брзо доћи. Ништа ми није рекла за моје млеко. Мало сам се зато љутио, али сам чуо од баке, када је причала другој баки, да се мама измлаза због млека, да га сачува за мене. Тумор је био велики, али је био доброћудан. Не знам шта то значи.
Моја мама је лепа. Она мирише на моје млеко. Сањао сам је. У сну ме је чешкала по овим досадним богињама и наравно, дојила ме је. Не знам до када ће ме чувати баке. До када ћемо се тата и ја мазати овим кречом, када ће се вратити моја мама...?
Више се не сећам њеног лица. Она ме је хранила нечим лепим, одавно нисам то пробао...не знам како се то више зове, али мислим да се налази у кошуљи, и у хаљини једне тете која је била овде и отишла је пре неколико дана. Мислим да се она зове Мама. Нисам је видео, тата каже 8 дана. А ја тих осам дана зовем пуно дана. Сутра ће ме водити негде, причају сви о томе. Кажу да су ме прошле богиње и сада смем.
Данас је дан почео уобичајено за мене. Опет она густа каша коју ми дају на чашу, кажу тако је рекла нека Мама, да не бих заборавио да дојим. Не сећам се више ни ко је та Мама, ни шта ја то треба да дојим, ни како се то ради. Ја већ пуно дана пијем нешто на чашу, и не знам, осећам се чудно. Ништа ми није смешно, све је другачије.
Сели смо у кола, тата, бака, деда, брат и ја. Стигли смо у неку велику зграду и попели смо се неким лифтом на трећи спрат. Ушли смо у велику белу собу. Ту су била три кревета, ми смо пришли средњем. На кревету је седела нека жена коју је мој брат грлио. И тата је пољубио, бака, деда... Она је мало плакала. Тражила је мене. Ја сам се мало уплашио. Био сам се сав укочио. Она ме је нешто дрмускала, цмакала, питала ме шта ми је... Ја сам твоја Мама, зар ме не препознајеш?-понављала је. Ја сам гледао кроз њу. Ништа ми није било јасно. Мало сам се био и наљутио, можда. Мислим да је ова тета моја Мама која ме је оставила, однела нашу успаванку, наш загрљај и миришљаво млеко... како да ми буде свеједно, када је отишла. А ја сам је чекао. Због свега.
Само, не знам шта је радила у тој соби и пижами. У том тренутку док сам гледао у њу, она је плакала и ставила ме у онај познати положај, чек, чек, она то зна моју омиљену песму, она има исту десну дојку, у којој има нешто за мене, тако бар каже. Сачувала је за мене, аха, то се зове измлазање. Мало ме је стид, али она ми каже да узмем слободно. Каже да је то моје. Не знам како ћу... Хм, мало сам пипнуо својим уснама, мислим да сам заборавио како се то ради, и она то мисли... Није ме присиљавала, пустила ме да се сетим. И да, сетио сам се свега, овог њеног мириса, топлине, повукао сам гутљајчић и развукао осмех од уха до уха! Па, што не кажеш, ти си моја Мама, ово је моје млеко, а ово сам ја...!
Мама је већ сутра изашла из болнице. Ја сам напунио 9 месеци, и наставио сам да дојим до пуних 22 месеца. Мама се више није враћала у болницу, гајила је мог старијег брата и мене, здрава и радосна! Ипак, вратила се на кратко прошле године и донела нам секу. Сада њу доји оним истим миришљавим млеком из десне дојке, моје и батине. Сека је буцка. Волимо маму пуно. Волимо њене песме, њен мирис и најлепше њено млеко по којем је познајемо. Да, и у пола ноћи, међу пуно мајки, по млеку бих познао своју.

Дајана Петровић