Godine su bile potrebne da se na testu za trudnoću pojave dve crtice, a kada sam ih prvi put ugledala mojoj sreći nije bilo kraja. Sa nestrpljenjem sam iščekivala svaku kontrolu, da doktor utvrdi pol, da čujem kako tvoje maleno srce kuca, da dobijem tvoju sličicu kako ušuškan uživaš u mom stomaku.

I sve je bilo idealno, do par nedelja pre određenog termina za porođaj.. Odlazim na ctg, nije dobar, sa tvojim srculencetom nešto nije u redu. Hitno nas šalju za Beograd, u Narodni front, gde tati kažu da ne znaju šta će biti sa tobom kad se rodiš. I do uveče, ti si stigao na svet. Videla sam te bukvalno na par sekundi, a onda kreću dve nedelje pakla, gde o tebi dobijam informacije jednom dnevno putem telefona, a ja na stotine kilometara daleko od tebe, ali izdržaću.

Izmlazam se na svaka tri sata, danju, noću, bez trunke sumnje da li ćeš ti prihvatiti dojku kada se upoznamo. Konačno, nakon dve nedelje dobijam poziv da mogu da dođem u bolnicu da budem sa tobom, i da, taj trenutak kada te prvi put uzimam u naručje i stavljam na grudi, a ti počinješ da piješ moje mleko kao da od prvog dana života sisaš nikad neću zaboraviti. Nikad!

I hvala ti, dečače moj, što si bio tako hrabar i jak da izdržiš sve, i veruj mi, da mi nijedna neprospavana noć zbog tvog traženja sise nije teško pala, jer ne postoji lepši osećaj od povezanost majke i bebe prilikom dojenja. Hvala ti i znaj, da ću i ja izdržati sve zbog tebe!