Moja priča počinje krajem avgusta 2021.godine. Jako mlada sam ostala trudna, sa osamnaest godina, a porodila se sa devetnaest. Moram priznati da me je sve oko samog porođaja, bebe, a i dojenja toliko plašilo i slušala sam razne priče.

Mleko je nadošlo odmah sutradan, nakon porođaja i bila sam presrećna što mogu svom detetu obezbediti najbolju hranu za njega. Međutim, u porodilištu se susrećem sa babicama koju su neprijatne i tako bezvoljno i na brzaka objašnjavaju kako treba dojiti, a ja sam bila totalno nespremna za tu ulogu. Pored toga su me bacile u bedak komentarom da imam ravne bradavice i da beba ne može sisati, uprkos tome, moj dečak i ja smo bili uporni u tome, iako je mamu mnogo bolelo i krvarila je.

Nažalost, nakon 2 nedelje neki ljudi su komentarisli da moje mleko ne valja i da mučim sopstveno dete, kako sam tad bila u depresiji i verovala sam svakom komentaru bez da racionalno razmišljam, prekinula sam da dojim mog dečaka što je za nas bilo jako teško. Sad, iz ovog ugla vidim da sam mnogo pogrešila, ali ne mogu da vratim vreme.

Ukoliko neka buduća mama ili mama koja se porodila i vodi bitku sa dojenjem, vidi ovu priču, želela bih da vam kažem da ne odustajete nikad, teško je i naporno, ali sve vrede. Takođe nemojte slušati priče poput te da vam mleko ne valja, jer mleko mame ne može da ne valja, i za svaku bebu je mleko njene mame najbolje.