Počeću sa nesrećnim dojenjem. Pre 4 godine rodila sam svoju prvu sreću, ćerkicu sitnu i prelepu, počeli smo sa dojenjem odma u porodilištu, gde sam trazila pomoć jer sam neiskusna prvorotka, ali pomoći nije bilo, i tako smo se ja i moja mrvica mučile 21dan.

Svaki drugi dan trčala pedijatru sa bebom na rukama, jer bebica nije imala nuždu. Tamo bi govorili da je sve u redu, da je sto češće dojim, imala sam utisak da je na dojci bila 24h, i nakon 21 dan stariji čovek, pedijatar kaže dete je gladno, i završili smo na neonatologoji, ali hvala Bogu, stigli smo na vreme i moja mrvica nije dehidrirala. Tako da je to bilo jedno nesrećno dojenje.

O srećnom dojenju nemam šta puno da prićam, ono je srećno!
Drugo dete dojim već 2 godine i uopšte ne znam kako da prestanem, dojenje mu je sve.
Uteha, sreća, uspavanka....