Bliži se, sedmi, osmi mesec, svakog dana razmišljam da li ću ja to znati, da li će mleka biti dovoljno? Da li će beba moći da ručka kako treba? Bojim se, ipak je to moje prvo dete. Biće sve u redu, neću da razmišljam.

A onda, u sred noći, bum, osmi mesec, prokrvarila, sama u kući, koga da zovem gde da idem?

Hitan porođaj. Odnose mi bebu u drugi grad, kažu nije još sazrela. Bol, plač, tuga, ne znam šta će biti. Kreću bolovi u grudima, još uvek u bolnici sama čamim u sobi, nema moje bebe da je podojim.

Ne odustajem, izmlazavam se, hoću da imam mleka, ako me puste kod moje bebe. Jedan dan, drugi treći, peti...i dalje sam u bolnici. Svakog dana suze lijem, ne znam kako je, hoće li preživeti?

Kaze mi medicinska sestra, ne plači, izgubićeš mleko. Ne ne, ne smem da izgubim...

Osmi dan, puštaju me kući, rana od carskog boli, ali ja hoću kod moje bebe. Kasno je popodne, neće da me prime. Suprug me vodi naredni dan, ne spavam, bojim se, da moju bebu nisu pomešali sa nekom drugom?Prilazim inkubatoru, beba otvara oči, kaže sestra dajte svog mleka ako imate. Hranili su ga na cevčicu do sada, špricem. Moram da imam, izmlazavam se, samo 50ml...Prislanjaju flašicu njegovim ustima a on vuče i vuče, oseća, to je majčino mleko.To je moja mama, tu je pored mene.

Plačem, vidim moju bebu kako prvi put ručka. O bože, beba je još gladna, a ja nenaspavana, bez trunke hrane, nadam se da imam mleka. Pritiskam grudi, masiram, ajde ajde molim te izađi, beba mi je gladna...

Borim se, moram da imam mleka. Pojačavam hranu, svakog dana u flašici sve više i više mleka. Bebu sa neonatologije prebacuju na odeljenje, idalje je u inkubatoru, a ja stalno moram da se izmlazavam i čuvam mleko u flašici. Ide, ide, naučila sam se, beba napreduje. Bravo za mene, još kad bih mogla da dojim?

Kreće, beba da napreduje ali mi ne dozvoljavaju da je dojim. Bole ruke, grudi, ne spavam, stalno moram da imam mleka u flašici. Dvadeset drugi dan u bolnici. Već sam navikla da spavam u fotelji, pored inkubatora. U sobi je hladno i druge majke prave buku, nema spavanja tamo. Suskam moje čedo, pevušim, dajem mleko u flašici, moje, majčino, najzdravije.

Vizita, doktorka kaže možda bi vi mogli kući. Mojoj sreći nema kraja. Moći ću na miru kod kuće da dojim moju bebu, ovde to ne dozvoljavaju. Tako je i bilo, buđenje noću, nespavanje ali dojim svoju bebu, svakog dana sve više i više. Imam mleka. Raste. Mali moj, što mi život skratio. Veliki dečko godinu dana, u savetovalištu kažu dosta više dojenja, veliki ste. Ali mene duša boli da to prekinem. Ovako smo spojeni, lepo mi je kad ručka, kad ga držim u naručju. Moja maza.

Treba da se vratim na posao, da krenem sa radom, ipak moramo da prekinemo dojenje....Plačem, par dana, žao mi je tog malog stvorenja, da li će imati dovoljno druge hrane? Dani prolaze, veliki dečak sam izbacuje i drugo mleko. Nije slatko kao majčino...

Sada ima tri godine i mleko ne voli da pije osim da ručka sa plazmom i mlekom...Poruka svim majkama, nikada ne odustajte od dojenja i kada vas odvoje od svog malog čeda, vaše mleko je za njega lek.