Jovan se rodio 23.02.2017. Godine u 13:10h, osim užasno jakih bolova sve ostalo mi je bilo novo i nepoznato. Videla sam svog malog junaka na kratko, dobio je ocenu 9, 10 i odneli su mi ga na rutinski pregled, a mene sredili za odeljenje jednog beogradskog porodilišta. Brojala sam minute i čekala da ga donesu, da već tu krenemo našu najlepšu ljubav, medjutim zbog sveže krvi u urinu sam bila jedina mama na odeljenju kojoj beba nije doneta i biva prebačena u drugu bolnicu. Savladao me je strah, ali sam sve vreme bila ubedjena da će mi ga doneti sutra, možda prekosutra.. Dok su sve mame zadovoljno njuškale svoje bebe ja sam se oslanjala na čekanje i nadu da će sve biti u redu.
Od Kolostruma ni traga, on tamo, ja ovde i vest kako ima promenu u jetri i krvarenje u nadbubrežnoj žlezdi.
Četvrtog dana njegovog malog životića smo se konačno spojili i zajedno se borili sa njegovim porodjajnim povredama i mojim bolnim mastitisom. Koliko mi je pomogla moja mala beba... To malo biće se borilo sa antibioticima i opet imalo snage da izvuče sebi obrokić, i skroz razbije čvoriće. Sada imamo skoro dva meseca, dojenje nam je na zahtev, potpuno smo oporavljeni a negde i verujem da mu je moje mleko dosta pomoglo. Uvek ću žaliti što ga na dan rodjenja nisam dobila u porodilištu, ali sam sa druge strane ubedjena da je mpj mali heroj sve izgurao i od tada rešio da bude najbolja i najumiljatija beba. Podoji nam traju po pola sata a maženje posle istih mnogo duže. Iako smo bili razdvojeni, iako je bio hranjen na flašicu, zajednička upornost nam se isplatila i sada uživamo u najlepšim bebećim danima. Poruka mamama je da ne odustaju, imam 23 godine i divno se osećam jer smo Jovan i ja izašli iz cele bolničke priče kao pobednici. ❤