Gledajući majku kako doji brata, još kao tinejdžerka sam odlučila da ću i ja dojiti svoje dete kada ga budem imala.

Borba za potomstvo je trajala neko vreme i sve je bilo spremno za vantelesnu oplodnju kada su nas iznenadile dve crtice. Druga je bila bleda, ali je ipak bila tu.

U toku trudnoće sam pohađala razne školice i seminare i dosta sam bila pripremljena u teorijskom smislu što se dojenja tiče. Ali sam porođaj je bio jedno jako teško o traumatično iskustvo. Doktori su ga okarakterisali kao težak i odlučili su da je bolje da beba ne bude sa mnom.

Dovodili su je tri puta dnevno na „podoje“. Pod navodnicima je zato što su uvek dovodili situ i uspavanu bebu. U porodilištu nikakvu podršku što se dojenja tiče niko od nas nije dobio. Sestre su mi samo rekle da tražim da mi donesu veštačke bradavice i pumpicu. Ta pumpica mi je napravila toliki problem da je suprug morao u pola noći da mi donosi listove kupusa da bi stavljala obloge na grudi.

Otpuštene smo kući i bile smo prepuštene same sebi. Prva noć je protekla tako što je skoro sve vreme provela na dojci. Ali hladan tuš je usledio kad je došla patronažna sestra i rekla da je dete gladno i da mora da se da dohrana. To je bio jak udarac za mene...nisam uspela...

Sledeća noć je protekla mirnije i lepše je sikila ,ali, na žalost , morale smo da se razdvojimo. Ja sam vraćena u bolnicu sa sepsom a ona je ostala kući sa tatom. Srećom dohranu smo joj davali na špric pa je suprug nastavio tako da je hrani sve vreme dok sam ja bila u bolnici i borila se za život.

Usledila je borba protiv bakterije, ubijala me je razdvojenost od bebe,ali i borba da se laktacija održi. Najteže mi je bilo da izađem na kraj sa sestrama kojima je bilo teško da ispoštuju moju želju da održim mleko. Tri puta dnevno su mi donosile lek za zaustavljanje laktacije. Isterala sam svoje. Pobedila sam i sepsu i njih. Po povratku kući,nakon dve nedelje,ponovo sam dojila svog anđela. Iako preko veštačkih bradavica,dojila sam je.

I tako do njenog četvrtog meseca kada je samo odbacila veštačke i počela da siki bez njih.
Na našem putu smo se kasnije susretale sa mnogim problemima i navaljivanjima pedijatra, ginekologa i zubara da se prekine sa dojenjem.

Nakon svega što smo na početku prošle nije mi padalo na pamet da prekidam dok ona ne odluči da ne želi više.

A ona...već 28 meseci sisa na zahtev-kada hoće i gde hoće. I sada sisa više nego kad je bila beba. I voli to više od ičega...tako da mi se čini da ću ja stoličicu pod ruku i na veliki odmor sa njom kad krene u školu...cucko moj :-)