Došao je dan kada sam se porodila i dobila najlepsi paketić na poklon, našu dugo očekivanu ćerkicu. Svi su mi pričali da ću instinktivno znati kako da je držim i pravilno dojim. Medjutim već u bolnici babice mi pričaju da su mi potrebne silokonske bradavice i da bez njih neću uspeti da dojim. Bacim pare, kupim ih, ali su mi dojke bile toliko izgrizene i otečene da nisam mogla da ih koristim. Patronažna sestra kaže nemam dovoljno mleka i da je dohranjujem... nikog ne slušam, osim doktorke, koja kaže da je samo dojim jer super napreduje.
Samo dojenje je bio pravi pakao. Krvarenje posle svakog podoja, bol... prva dva meseca su bila jako stresna i bolna da sam milion puta pomišljala da odustanem....
Ali bila sam uporna i posle svakog podoja sam se mazala, stavljala obloge i istrajala. Dojila sam je kad god je tražila i posle 17 meseci spontano prestala.
Vredelo je i opet bih zbog nje kroz sve prošla jer znam da se zdravo hranila od samog rodjenja.