Naša priča počela je tužno i prerano, dva meseca pre vremena na svet došle su moje bebe, moje mrve. 74 dana sam čekala da bih zagrlila i poljubila svog sina, 74 dana sam se izmlazala na tri sata i to mi je pomoglo da ostanem normalna tokom tih teških prokletih dana, nije bilo mastitisa nije bilo temperature u početku, bilo je bolno ali divna babica mi je pomogla i krenulo je sve lakše i bilo je sve više mleka, ali sam ga sa suzama u očima izmlazala i bacala i molila se da ne stane.

I ako je moja beba bila na specijalnoj dohrani i nisu hteli u bolnici da mu daju moje mleko ja nisam odustajala. Sve se to dešavalo u doba korone, ne da nismo zajedno i da ne mogu da ga dojim već ne mogu ni da ga vidim. On u bolnici, ja kod kuće, gledam sliku koju sam te nedelje dobila od medicinske sestre i izmlazam na tri sata, ni minut ne kasnim, jer to me održava u zivotu, tako mi se čini.

Napokon moja beba dolazi kući, ali mora da pije posebnu vrstu dohrane i dalje, novi poraz ali odlučna sam i ne odustajem. Moja borba se nastavlja sledećih 6 dana, on jede na dva sata ja se izmlazam i bacam mleko na tri i tražim doktora koji će me podržati u želji da dojim moju bebu.

Slušam priče kako je teško da će uopšte hteti da sisa pošto je predugo na flašici, kako je skroz u redu da pije dohranu i slažem se, svako bira za sebe i svoju bebu ili možda nema izbor, ne ulazim u to. 5 dugih dana i našla sam doktorku, moram da promenim ishranu, ali napokon ću pokusati, imam dozvolu. Prolazi još jedan dan, najduži, pun strepnje, osamdeseti dan.

Dva sata je popodne, vreme je, oslobađam grudi i podižem moju mrvu, a on.....on odlučan, mali, ali snažan i pre nego što sam se smestila u stolicu on je uhvatio i poćeo da sisa, to je to, to smo oboje čekali tačno 80 dana. Po prvi put, nakon mora isplakanih suza, niz obraz, slila mi se suza radosnica. Od tada do danas 6 meseci je prošlo, moj sin sisa i napreduje odlično i ne treba mu nikakva posebna formula.