Moja priča o dojenju počinje pre skoro tri i po godine, kada sam se prvi put porodila. Ispričaću moju priču u najkraćim crtama. Ubrzo posle porođaja me obaveštavaju da moja ćerkica ima konvulzije i da je šalju u Dečiju kliniku, gde saznajemo da je imala moždani udar. Kao zdravstveni radnik, nisam znala da bebe isto imaju moždane udare.

U trenucima kad je moja beba bila na intenzivnoj nezi, a ja nemoćna da joj pomognem usredsredila sam se na izmlazanje mleka. Mesec dana sam skupljala svaku kapljicu mleka, početak je bio težak jer niko nije hteo da mi objasni kako se to pravilno radi, grudi su mi se upalile. Ali nisam odustajala. Ako je moja mrvica mogla da se bori za sebe u inkubatoru, mogla sam i ja da se borim za nju. Stiskala sam zube i nastavljala da vodim svoju borbu, borbu za njene obroke od kojih je lepo napredovala.

Gledala sam druge majke kako se izmlazaju, surfovala po internetu. Posle mesec dana je počela samostalno da sisa. U to vreme sam imala i viška mleka, pa su medicinske sestre taj višak davale jednom mališi iz Bosne, kom ni jedna formula nije odgovarala, i na njegovom slučaju sam se uverila koliko je moje mleko ustvari dobro, i koliko sam bila nesvesna toga koliko svojim mlekom činim i svom detetu.

Često se čujem sa mamom tog dečaka koji je danas super, a tad je bilo pitanje da li će preživeti. A moja Sofija se oporavlja uspešno, moramo mnogo da vežbamo, dugo sam je dojila, a sad dojimo i mlađeg batu. I srećna sam sto sam mogla da ih dojim i uživam u tome.