Tog 25. oktobra 2018. godine, pukao mi je vodenjak u 6h ujutru. Nisam se plašila, nisam imala pojma šta me čeka. Sve je prošlo u najboljem redu, rodila se naša nestašna devojčica. Muke su bile, je odmah krenulo, počele su grudve da se stvaraju, ona nije htela na desnu dojku da prihvati da sisa, ali ja sam bila uporna, jer sam više od svega želela da dojim.

Onda su došli grčevi. Joj. Tri puna meseca. I to smo izgurali. Pa krize razne, te nema dovoljno mleka, te slabo je, te jako je, te ovako, onako. Naravoučenije- ne slušajte babe i komšinice previše! Nisam odustala, a puno puta sam plakala zajedno s njom- ona traži, a ne nadolazi dovoljno, pa neće dohranu, znaju bebe vrlo dobro da je mamino mleko najbolje.

Najzabavniji period mi je bio sa njenih 10 meseci, kad je ona već počela da brblja i da razume, pa je sva radosna kad kazem: Hoće beka da sisa? A ona pravi grimase i grabi me. Nažalost, tad smo dojenje morali da prekinemo, jer sam ostala opet trudna, i nisam znala da li da se radujem zbog još jedne bebe ili da plačem što moram da prestanem sa dojenjem zbog trudnoće.

Druga beba je došla u martu 2020. u sred korona ludila i vanrednog stanja, pregurasmo 3 meseca u bolnici, mleka je bilo u izobilju, ali bata nije mogao da sisa zbog sepse moje i silnih antibiotika, tako da smo se mučili ceo mesec po povratku kući dok mleka nije nestalo..

Sve u svemu, najžalosnije mi je bilo da zbog lekova moram ono mleko da bacim, ali eto... sada rastu zajedno bata i seka, jedno je dojeno, drugo ne, ali su oboje voljeni i srećni.