Od kad znam za sebe, moja mama govori o značaju majcinog mleka. O lepoti i blaženstvu dojenja. Držati svoje meso u naručju i hraniti ga svojim mlekom, ništa zdravije, ništa lakše! Tako sam naučena, i kada sam zatrudnela, jedva sam čekala da i ja osetim te čari.

Porodila sam se, dete rođeno sa rascepom usne i nepca, neću moci da dojim. Na ultrazvuku niko nije video rascep, tako da je porođaj bio vrlo šokantan. Babice su mi govorile "ti ne možeš da dojiš". To je u mojoj glavi, u tom trenutku punoj tuge, straha, hormonalnih eksplozija, zvuči tako poražavajuće.

Jel sam ja sada manje majka nego druge? Zašto ja moram da pijem lekove za zaustavljanje laktacije, dok se žene oko mene trude da doje? Iako sam pila tu terapiju, mleko je nakon 2,3 dana krenulo. Sećam se, padao je prvi sneg, ja sam ležala sa svojim sinom i samo sam osetila divne emocije i nešto poput zaljubljenosti i osetila da mleko počinje da curi...

Ipak,morala sam da prihvatim činjenicu da neću dojiti i to je to.

Dve godine kasnije, ponovo sam ostala trudna.
Porodila sam se, sa bebom sve u redu.
Sada sedim u bolničkoj sobi, držim svoju pahuljicu na dojci i gledam je kako ručka. Osećaj je božanstven.

Mleko golica prolazeći kroz kanale, miriše na novi život. Razmišljam kako je priroda čudo, i kako je savršeno osmislila Ženu. Majku. Njeno telo. Sve u Njoj je zapravo i napravljeno sa jednim ciljem i svrhom- da rodi. Srećna sam što sam i ja jedna od Vas, Žena, Majka.