Pre 11 godina postali smo mama i tata, darovana nam je naša prva ljubav, Zorana..I mada smo ime ranije izabrali (zora rana) nismo se nadali da će toliko poraniti i pridružiti nam se u 7.mesecu. Svet je ugledala kao mrvica od 1030g.. Krenula je borba i naša ratnica je osvajala bitku za bitkom.

Nakon 2 meseca došao je i taj dan kada je stasala da probamo da siska, ali..nažalost nismo uspeli..da li zbog bolničke atmosfere, svih bitki koje su je još čekale ili jednostavno zahvalnosti što je tu, živa, mama nije htela da je forsira..

Ostale smo uskraćene za taj neverovatan osećaj, ali dragoceno mlekce je ipak isporučeno u flašici, tako da je mrvica Zorana izrasla u veliku devojku.

Jedanaest godina kasnije napokon smo se pripremali za našu drugu ljubav, našeg sina, batu Tomu..Sve je dobro napredovalo, kad ono, međutim.. Mama je imala trombofiliju, primala injekcije svakog dana a pred porođaj Korona..

I opet, tuga, 4 dana nije mogla da dotakne svoju sreću, kao i prvog puta..uz to, nalazi D dimera su bili povišeni i doktor je saopštio da 6 nedelja neće moći da doji..Prva reakcija je bila lom, zar opet? Ali očaj je brzo zamenila vera, jer je mama godinama učila od Zorane da borba završava onda kada pobedimo, a da predaja nije opcija!

"Ovog puta ću dojiti, po svaku cenu, biću uporna koliko god je potrebno!" Čim sam uzela Tomu u ruke, dragocena tečnost je potekla, ali trebalo je sačekati još 42 dana..Nakon 3 nedelje, nalazi su znatno bolji i doktor kaže, "Smanjiću vam dozu, sutra možete početi da dodjite" Izvanredna radost svu me je preplavila!

Nestrpljivo iščekivanje, rešenost, zamišljanje i maštanje o tom trenutku koji je tako blizu.. Ujutru sam se udobno smestila, postavila jastučak i mog vernog Tomicu približila dojci.. Jednostavno je otvorio ustašca i počeo da vuče, kao da je to nešto što je oduvek radio, što se podrazumeva, što je prirodno i samo naše, smešio se..

Čitavog dana je samo siskao, spavao i smešio se sa nekim neodoljivim izrazom spokoja i bezbrižnosti na licu, koji sam tada prvi put videla..Bio je svoj na svome! A mama ispunjena milinom i silinom ljubavi..

Pobedili smo, naravno uz podršku tate i seke koji su navijali. Danas čekam da se Toma probudi, prošlo je 3 sata od podoja, kasni malo.. Odjednom trnci u grudima,mleko kreće,mokri krugovi na majici.. Par trenutaka kasnije Toma se budi..

Razmišljam nešto.. Kako je Bog u svojoj nedokučivoj kreativnosti, savršeno isprogramirao ta dva izvora koja je podario majci iz kojih izvire savršena mešavina za rast novog života, da poteku u određeno vreme..i isto tako u te male, nove živote ugradio satiće koji ih bude u isto to vreme da se fizički spoje i ispune svoju svrhu, da život poteče i poraste!

Drage mame, samo verujte i istrajte do pobede! Nekada davno nije bilo formula, a bebe su ipak rasle i napredovale zahvaljujući neprocenjivom majčinom mleku. Nemojte biti kao ja pre 11godina, neverne Tome, već verujte, jer taj dar je već vaš!