9-og februara 2016. rodila se moja Jovana, moja palčica, moja pahuljica...Dva meseca pre termina, sa 1.5 kg. Ne svojim voljom, došla je na ovaj svet mnogo rano, nejaka, nedovoljno razvijena. Istog momenta odvojena od mene, prebačena za Beograd i od tad, pa narednih mesec ipo dana provela u inkubatoru.

Ja daleko od nje, sa ranom od carskog reza i sa ranom na srcu. Slušam kako je nejaka, malecka i shvatam da sve što je do mene moram učiniti da što pre ojača. Od tog dana pa narednih mesec ipo dana, na svaka tri sata, dan, noć, izmazala sam se i održavala mleko.

Iako sam uveliko slušala savete oko dohrane, o prekidu mleka, slušala sam, ali sam u sebi rešila da moje dete neće biti na dohrani, ne, njoj treba moje mleko da bi ojačala i porasla!

Svaki dan sam je obilazila dok je bila u inkubatoru, i kad je dovoljno ojačala, dali su mi je prvi put u ruke da je dojim. Ja puna strepnje da li će hteti da prihvati, da li će imati snage da vuče, presrećna što smo došli konačno do tog momenta da budem tako bliska sa njom, da je ne gledam samo kroz staklo inkubatora, hiljadu osećanja i misli u jednom momentu.

Mere je pre podoja i odmah posle podoja. Moj hrabriša izvuče 50ml, a obrok iz flašice u tom momentu joj je bio 25ml! Uspele smo, moj hrabriša i ja!

Od tog dana, pa narednih godinu ipo dana, majkino mleko joj je bio najslađi i najčešći obrok! Mamino mleko joj je pomoglo da ojača, da poraste, da ne poseti pedijatra nijednom za prvih skoro godinu dana, sem za redovna savetovališta, da postane jedna zdrava i napredna beba od malecke, nejake devojčice.

Sada moja Jovana ima 5 godina, a ja sam ponosna na nju kako se borila i izborila, a i na sebe što sam uprkos malim šansama uspela da održim mleko mesec ipo dana i Jovani priustim najlepše i najzdravije što mama može bebi da pruži. Najzdraviju hranu i bliskost koja se stvara između mame i bebe koja ostaje do kraja života...