Ovo je moja priča o dojenju: sa prvim detetom je bio prevremeni porođaj, pošto je bila mala nije mogla da doji, pa sam se izmlazavala 9 meseci, dokle god sam imala mleko. Trudila sam se da nauči sama, ali pošto je naučila na flašicu da pije, onda sam se izmlazavala i davala joj tako, jer čim je u bolnici počela da pije moje mleko odmah je počela lepo da napreduje i brzo smo izašle iz bolnice. Sada je jedna prelepa devojčica od 2,5 godine, i dobila je sestru pre 3 meseca.

U početku nije mogla da doji ni ona, jer sam imala problem sa bradavicama, svi su mi pričali da nema šanse da će samo ranice da napravi, niko nije hteo da mi pomogne. I tako sam 5 dana izmlazavala, pokrenula laktaciju i održavala, mislila sam da se izmlazavam kao sa prvim detetom, jer znam koliko je majčino mleko zdravo i bitno za bebu. Plakala sam skoro svakog dana što ne mogu da dojim, žene oko mene doje, a ja sam se osećala mnogo bezveze, majka sam, a ne mogu da dojim bebu.

Međutim poslednjeg dana u bolnici došla je jedna sestra, kojoj nisam mogla da se zahvalim koliko mi je pomogla, rekla mi je da uzmem silikonske bradavice i naravno poslušala sam je. Pomogla mi je oko stavljanja, pokazala mi je i beba je odmah siskala, i tako nekih mesec dana, svakog dana sam pokušavala bez bradavica, i evo sada normalno doji beba, i mnogo mi je lepo, i smatram da je to posebna povezanost majke i bebe.💕