Budim se i plačem. Gledam u bele zidove, a sa vrata čujem svoje prezime. Donose mi dete, mog sina!

Koliko pomešanih osećanja, koliko radosti, brige, ljubavi, bola, čežnje, straha u čoveku se skupi u tom trenu a ne umre od svih osećanja. Samo dišem i posmatram savršenstvo prirode nastalo iz ljubavi i ne verujem očima da je posle toliko vremena čekanja, nadanja, neuspelih pokušaja moj sin ispred mene.

Potom vraćanje u realnost i ,,mama, stavite bebu na sisu". I jesam, kao. On me samo gledao kao da razume da ne znam i ne umem.

Izlazimo i mislim se to je to, krećemo sa dojenjem. Međutim, kada naiđeš na surovu realnost i preispitivanjem najdražih da li imaš mleka, sa naglaskom uvek da postoji dohrana i da dete ne sme biti gladno, sva tvoja maštanja padnu u vodu. Davala sam svom detetu dohranu jer je plakao. A plakao je jer umesto zagrljaja svoje mame, on je samo dobijao strah, nervozu i flašicu. Plakali smo zajedno dok ga nisam uzela, stavila na grudi i obećala sebi i njemu da ću ga dojiti.

Obećala sam i da nikada nijednu mamu neću pitati za razlog zašto svoje dete ne doji.

Moje dete raste i nije mu bitno da li ga dojim il mu dohranu dajem dok god ima ljubav, a sa svakim njegovim osmehom i pogledom rastem i ja.