Verovatno ste svi čuli famoznu rećenicu "dojenje je posebno povezivanje majke i bebe". E pa, nije baš svima to tako lako "posebno".

Dok sam pokušavala da naučim da dojim moju bebu, još u porodilištu, stalno mi je odzvanjalo u glavi MORAŠ GA NAUČITI DA SISA! Moraš jer ako to ne uradiš loša si majka već u startu, a to nikako ne želim.

Nije nam išlo od ruke to naše prvo posebno povezivanje, bilo je teško. Bilo je bolno. Uspeli smo nekako da naučimo da sisamo na jednu dojku, ali na drugoj je bila uvučena bradavica. Nema veze, šta sad, sad sam bar 50% manje loša majka. 😕

Dani su prolazili ali ja nikako nisam osećala posebnu povezanost, to nešto posebno.
Pitala sam se šta loše radim, da li je to normalno, da li mogu bolje...

A onda, jedne noći, dugoooo sam razgovarala sa svojim suprugom. On je bio ubeđen da cemo uspostaviti dojenje na najbolji mogući način. Celu noć me je grlio i ponavljao da će sve biti u redu. Tako smo svo troje zaspali sedeći, u zagrljaju.

I bilo je sve u redu. Beki je uspeo da izvuče i drugu bradavicu a ja sam mogla da se opustim, da shvatim da sam sad mama i da ništa ne moram, dovoljno je samo da jako želim. Ta noć je ostala duboko urezana u mojoj glavi.

I sad se pitate, pa dobro šta je tu tako posebno?
Posebno je to sto držiš svoje blago u naručju i kroz to dojenje slivaš u bebu sve svoje najlepše i najčistije emocije, ljubav, ljubav i ljubav! A da! Posebno je i to što iako je mama ta koja doji, tata je itekako važan, jer sve je lakše sa njegovom podrškom i sa njegovim zagrljajima!