Ceo zivot sam mrzela što imam male grudi - pardon nemam grudi uopšte. Bog im je 29. avgusta 2015. konačno dao svrhu i smisao. Aleksej se rodio i odmah po rođenju je stavljen u inkubator jer je imao problema sa disanjem usled teškog porodjaja i hitnog carskog reza. Te večeri sve mame su dobile svoja čeda samo ja ne. Umirala sam iznutra od straha i duševnog bola zbog Alekseja, a spolja od rane od carskog koja je bila sveža par sati. Doduše, taj bol se nije mogao meriti sa ovim u duši. Drugi podoj, opet donose sve bebe, samo mog anđela ne. Smognem snage i nadljudskim naporom uspem sići sa kreveta koji je bio jako visok. Koji je to podvig bio!! Uz sve bolove i nemogućnost korišćenja trbušnih mišića (tek tada sam shvatila za šta nam oni sve služe). Dođem nekako do vrata. Gledam na kraj hodnika dužine 10 metara gde je Alekeej u inkubatoru. 10 običnih metara koji meni izgledaju kao 10 kilometara. Hajde polako uz zid, nogu pred nogu sa drugarom stalkom za infuziju jurim brzinom puža. Trebalo mi je verovatno 10 minuta dobrih da dođem do tamo i insistiram da vidim svoje dete. Puste me u tu sobu. On leži tamo nemoćan, spava, neke cevčice svuda po njemu, infuzija u peti. Mazim staklo i kroz nemi jecaj ga dozivam Aleksej! On kao da me čuje, pomera glavicu i kao malo je izdiže.
“ Mama je tu dušo, sve će biti u redu, ne boj se!”
Raspadam se iznutra. Nemo plačem jer plakanje posle carskog reza je ozbiljan poduhvat.
Sestra me tera napolje da se vratim u sobu. Opet brzinom puža 1 metar u minuti vučem se do sobe I kad konacno stigoh do vrata sve cimerke uzviknuše uperivši prstom u mene:
“Jao pogledajte!”
“Sta?”
“ Jesi se videla?” – pitaju me uzbuđeno
“ Sta???” – ne razumem. Plakala sam, pa šta?
Gledaju mi u spavaćicu. Ja spustim pogled a spavaćica napred skroz mokra, natopljena, krenulo mi je mleko od samog gledanja u njega. E to je snaga majčine ljubavi! Počela sam da se izmlazam odmah I da mu šaljem mleko stalno, to mu je jako važno, to prvo mleko, a zaista sam imala sve vreme ovog sveta. Tek petog dana je bio dobro I konačno je izašao iz inkubatora. Doneli su mog anđela na prvi podoj. O sreće, o radosti! Držim ga na grudima I plačem, suze kaplju preko njegove glavice, plaču moje cimerke isto od sreće zbog mene, zbog mog deteta koje je konačno dobro i tu sa nama. Divne moje devojke, moja podrška! A Aleksej I ja kao da smo se znali celog života, sarađivali smo od tog momenta kao da je sve vreme sisao, kao da je to nešto što se podrazumeva. Najlepsi osećaj na svetu, kada si jedno biće sa svojim detetom! Ne postoje reči da opišu to osećanje bliskosti i same esencije ljubavi.
Aleksej danas ima 19 meseci I jos uvek sisa, dva puta dnevno. Kad mama dođe sa posla I pred spavanje. Njemu je lepo, meni ni jednog momenta nije zasmetalo niti imam osećaj da treba da prestanem još uvek. Realno, to više nije ni sisanje nego zezanje sa sikom I maženje, ali nama to jos uvek pričinjava zadovoljstvo. Meni je dojenje sve vreme bilo prosto nešto toliko prirodno, kao da je oduvek bilo deo mene, i čučalo spremno. Hvala nebu za ovaj osećaj!