Iako je još malo godinu dana od kako sam na svet donela jedno carobno biće, rado se prisećam prvih zajedničkih trenutaka. Porodila sam se 6.5 i naizgled imala brz i savršen porođaj.

Problemi su krenuli već par sati nakon. Doneli su mi devojčicu a ja nisam imala nikakav osećaj, kroz neko vreme zamolila sam da je odnesu kako bi malo odmorila. U toku noći sam dosta krvarila i ujutru nisam imala snage, ali sam rado prihvatila svoju šmizlu. Prislonila na grudi, ona ne zna da vuče meni ne nadolazi mleko al ja sam je uporno držala duže od sat vremena. Kad bi krenula da plače davali su joj dohranu. I tako svo vreme našeg boravka tamo, stalno bi je držala na grudima.

Nakon dolaska kući odjednom se sve preokrenulo. Krenula je da sisa a ja sam bila presrećna.

Nisam bila najbolje i stalno bi ležala pored nje. Iako se nakon 15 dana meni stanje pogoršalo, završila hitno u bolnicu, nakon intervencije na svoj zahtev sam izašla kako bi što manje bile razdvojene. I tako dan za danom mi skoro godinu dana nismo zaspale bez podoja pre toga.

Sad je već velika i kad god je gladna dođe pored, podiže majicu i mrmlja najlepše ,,mam, mam,, (njam, njam).

Bliskost prilikom dojenja je nešto što bi svakoj mami poželela da oseti.