Konačno se približava taj dan zvani ,,termin“... konačno ću upoznati svoju malu princezu koju sam prethodnih devet meseci sanjala, o kojoj sam maštala. Konačno ću svoju malu princezu iz mašte na javnost dovući... čeka nas sjajna i uzbudljiva avantura i jedva čekam da počne....

Joooooj!!!! Kada je dan zvani termin prošao, i kada je prvo upoznavanje sa princezom prošlo kao neopisivo, neobjašnjivo čudo najdivnije u čitavoj galaksiji, usledilo je nešto što baš i nisam tako zamišljala. Ja ću svoje dete dojiti, ja ću ga hraniti, ja ću mu omogućiti da od mene živi, raste i napreduje. Toliko naslušanih priča i iskustava od prijatelja, poznanika, slučajnih prolaznika... toliko korisnih informacija sam doznala u školici za trudnice, sa neverovatnom pažnjom sve upijala... toliko saveta, toliko reči o dojenju sam saznala. Pomislih – ja sam spremna!! Pa zar dojenje nije nešto najlepše što žena može svom detetu da pruži? Ja sam u to verovala... zašto mi onda OVAKO teško ide??

Kažu- prvorotkama mleko dolazi drugi-treći dan od porodjaja. Ta dva-tri dana ne znam kako sam izdržala da gledam moju malu mrvu kako jede iz šprica, i čekam da moje mleko ,,dodje“. Litre popijene vode u iskap, masiranje, zdrava hrana... U porodilištu sa drugim majkama, i medicinskim osobljem koje su pružale svakodnevnu i svakonoćnu pomoć. Kada je konačno došao i taj dan, i kada sam konačno osetila kako se u mom organizmu stvara hrana za moje dete...bol je bio neopisiv. Teške, nabujale grudi, rana od porodjaja koja je i dalje bolela jako, strah kako ću se snaći...fizički umor i psihička borba sa samom sobom da moram da izdržim... Plakanje na svakih sat vremena je postalo sastavni deo dana...

Princeza je dobila žuticu te su je svaki dan odvodili na sunčanje, i dovodili samo u vreme podoja – na svaka tri sata po 15-20 min... tri sata psihičke i fizičke borbe da uspemo pa 15 neuspešnih minuta... prvi dan... drugi isto... sa novim ragadama koje su krvarile i bolele.... jako!! Treći dan su suze krenule od bola, a rečenica koju mi je babica uputila se urezala u mozak i izazove mi jezu i danas: ,,ići će mnogo teže nego sto sam očekivala“... izmlazala sam se non-stop, ručno, uz pomoć pumpice, pa naizmenično. Svakog časa proveravala koliko sam mililitara iscedilla, bila ponosna na svaku kap koja je izlazila... Četvrti dan je u bočici bilo celih 20 ml mleka, najviše do sada. Prvi put posle nekoliko dana da sam osetila olakšanje. Princeza je i dalje dolazila sa sunčanja uspavana, i nije mnogo ručkala, te sam više morala da se izmlazam... Trudila sam se da sama što više mleka iscedim, jer kad sestra dodje to da mi radi kleknem od bola... Bočica za mleko je svakim danom bila punija, a ja mirnija. Šesti dan smo napokon izašle kuči. Sestra je dolazila dve nedelje da me masira i pomaže u izmlazanju, i da mi razbija silne čvoriće koji su se na grudima stvorili... I tako Više puta dnevno. Sada je princeza mnogo bolje jela, pa je nekako bilo lakše – bar je ona sita i zadovoljna.

Posle celih osamnaest dana, kada je taman sve počelo da ide onako kako treba, kada sam taman dva dana mogla ponosno da javim patronažnoj sestrii: ,,ne morate danas dolaziti, dobro sam, sve je u redu“ probudila sam se jedno jutro sa neverovatnom glavoboljom i jedva sam ustala iz kreveta.... Nakon sto sam izmerila temperaturu i ugledala broj 40 automatski sam otišla na pregled gde su mi ustanovili jedan mali čvorić na desnoj dojci koji je napravio početak mastitisa. Naredni dani su opet bili u znaku danonoćnog izmlazanja, bolnog masiranja i podsećanja kad koji antibiotik treba da popijem. Uf, bilo je to zaista naporno... Pune dve nedelje smo ,,razbijali“ to jedno maleno zrnce koje me je tako namučilo... Pomislila sam da se ova moja borba nikada neće završiti, ali nijednog momenta nisam pomislila da odustanem. Verujte da ni ne znam kada je prošlo punih 15 meseci kako dojim svoje dete... Prvi mesec je bio zaista težak, i fizički i psihički.... Suze su mi nekada same polazile... Ali znala sam koliko je važno da moje dete jede moje mleko, i njen spokojni izraz lica kada se dobro naručka su mi davali volju. Napredovala je odlicno, prvih šest meseci je samo sikila, kada smo počeli da uvodimo drugu hranu najpre sam joj pravila sa mojim mlekom i vrlo lepo je sve prihvatala. Deci je nezamenljivo majčino mleko.

Ovo je moja priča o dojenju. Možda ste vi stekli utisak da mi i nije baš u najboljem sećanju ostalo, ali ja mogu da kažem da je to nesto najmagičnije sto sam osetila. Punih mesec dana je trajala moja borba da uspem, bilo je vrlo bolno, vrlo teško... ali nijednog momenta nisam pomislila da odustanem....i pobedila sam. Znala sam koliko je važno da moje dete siki, i želela sam svim srcem da u tome uspem. Zato i imam poruku za sve žene: ne odustajte!! I jos jedna, vrlo bitna stvar, iako u procesu dojenja učestvuju brojni fiziološki i psihološki faktori, tate izuzetno veliki udeo imate i vi!! Morate puno da volite vaše supruge, i u svemu da im ugadjate. Morate puno da ih grlite, ljubite i mazite. Morate u nju da gledate kao u boga. Verujte, zena koja vam rodi dete zaslužuje sve, bukvalno sve!!

,,Dojenje je najmagičniji i najisplativiji posao“
,,Dok dojite milujte vašu bebu, tiho joj pevušite
i pričajte joj – ništa lepše od toga joj ne možete pružiti“

Autor: Rajković Jovana, mama Jo 👪