Prvu bebu nikako nisam uspela da dojim, jedino što sam mogla je da joj uz pomoć pumpice dajem moje mleko i to svega mesec dana. Osećala sam se poraženo i rekla sam sebi da ću sledećeg puta dati sve od sebe da dojim bebu.

Moja nova borba počinje 5.3.2021. Bebac je odlučio da nam se pridruži čitavih mesec dana ranije i naravno kao i u prvoj trudnoći mleko mi kreće istog dana. Mleka na litre, a bebac slab jer je rođen ranije i ne može da povuče a borbu za prvi gutljaj dragocene tecnosti mu otežavaju moje uvučene bradavice. Iznenađeni dolaskom nismo pripremili ništa. Čim sam stigla u sobu tražila sam od muža da mi donese veštačke bradavice. Muž ih donosi, ali one su prevelike i beba nikako da ih prihati, ali ja ne odustajem!

Uspevali smo po malo da sisamo ali ništa preterano, u sebi i dalje ponavljam, ja ne odustajem! Nakon tri dana mene puštaju kući, a bebu zadržavaju dok ne dođe do 37. nedelje. Kod kuće opet kreće zezanje sa pumpicom da održim mleko, ali stres koji sam doživela zbog razdvojenosti mi sve to otežava. I zbog epidemiološke situacije ja bebu ne mogu da vidim, ne mogu čak ni da mu odnesem mleko pa posledica svega toga postaje smanjenje mleka.

Beba je sada kod kuće i zbog moje tvrdoglavosti i upornosti uspeo je da sisa i to čak bez veštačke bradavice, rekla sam da neću odustati. Na žalost i dalje nemam dovoljno mleka pa koristimo i dohranu. Nadam se da je bebac povukao na mene i da će i on biti uporan da zajedno dođemo do cilja, a to je da samo pije mamino mleko.