Moja priča o dojenju počinje ovako. Prva beba željno iščekivana trudnoća prošla uredno bez ikakvih problema, beba lepo napredovala, ja se sjajno osećala, nikad bolje. Rodio se moj dečak, porođaj lak i brz. Gledam bebu pored sebe i javlja se prvo mali strah i trema hoćemo li uspeti? Da li ću imati dovoljno mleka? Šta? Kako? Milion pitanja u glavi. Konačno dolazi i taj trenutak, on plače gladan, uzimam ga i privijam sebi na grudi, polako hvata dojku i počinje da vuče. U meni neki osećaj panike, čini mi se prestala sam da dišem, gledam ga i osluškujem, on vuče brzo, jako, čujem gutljaje i sebi kažem, to je to uspećemo. Bebac se smirio naručkao se, u meni se javlja osmeh, ne silazi sa lica, radost što moja beba sisa. Prelep osećaj koji se čini mi se ne može rečima opisati, taj neki osećaj još jače povezanosti između nas, sreća što moja beba dobija najbolju moguću hranu za sebe, svi strahovi su nestali u jednom trenu. Njegov zadovoljan izraz lica posle svakog podoja bio je za mene nesto najlepše što se moglo videti, a on uživao je dok doji i nije hteo prihvatiti ništa osim mamine dude, ni lažu ni flašicu. Naš period dojenja trajao je godinu dana kada sam zbog posla morala prekinuti, ali znala sam sebi ponosno reći to je to bebo, uspeli smo. Sada imamo još jednu bebu, još jednog dečaka koji je kao i bata zaljubljenik u dudu, voli da sisa, lepo napreduje, i opet onaj moj osecaj da je dojenje jedan najlepši period, da ta posebna veza donosi puno radosti.