Moja priča počinje sa pričom iskustava drugih mama i baka da je dojenje najbolja stvar ali da postoje razne mogućnosti da do mleka ne dodze zbog stresa, genetike ...Naravno da me je to dodatno plašilo i taj strah je trajao do dana porođaja i još mnogo više jer mi prvog dana nije došlo mleko i tada me uhvatila baš panika hoću li ga imati ili ne...U bolnici pravilo da prva tri dana ne donose bebu i ako vi mleka imate i to ako ja pokušavala da ga izazovem sa pumpicom i uspela, mojoj sreći nigde kraja i tako na svaka tri sata i mleka sve više i više a ja presrećna. A onda u hodniku sedim i slušam razgovor dve babice koje rade na odeljenju da je najbolje da se pije sok od borovnice a meni svaki savet o dojenju super dobro došao...I tako dođe taj treći dan i moju bebicu dobijem na podoj e kako sad sve sam ja učila čitajući knjige, forume i iz priča drugih mama ali kad dođete u tu situaciju da trebate to da uradite hvata vas strah, trema, želja da tom malom biću date ono što je najbolje za njega a to je majčino mleko...Kako dani prolaze bol prestaje a ostaje samo sreća da ste uradile nešto najbolje za vašu bebu .