Tokom cele trudnoće, a i ranije, o dojenju apsolutno nisam razmišljala. To se tretiralo kao nešto najnormalnije i naprirodnije. Susrela sam se sa mnogim ženama koje nisu želele da doje, i sa onim koje nisu istrajale u toj "borbi".
Ja sam dete dobila posle sedmogodišnje duge borbe, krioembriotransferom(odmrznuti embrioni). Težak početak trudnoće, operacije i svašta nešto je doprinelo tome da dojenje svrstam u bitku koju ću sigurno dobiti. carskog reza, mleko nije krenulo pet dana kasnije. Uz stručnu pomoć, masiranje, obloge, izmlazanje i pozitivan duh, bili smo na pravom putu. Slobodno mogu reći da sam non stop bila u spavaćici,oblozima od kupusa, sa kremom i kompresama u rukama. Grudi kao bundeve, osećaj težine i nelagodnosti, bilo mi je zaista teško i mučno ali sam bodrila sebe. Ravne bradavice su bile još jedna otežavajuća okolnost. Nakon upala, bola, cike i vriske, dojenje u trećoj nedelji postaje nešto najlepše u mom životu. Sve muke nestaju, sve dolazi na svoje mesto i nas dve konačno počinjemo da uživamo. U osmom mesecu beba odbija sisanje i mislim da sam to najteže prijvatila. Kako hod, taj period, period dojenja bio mi je zaista najlepši u životu. Svaka žena može da doji i ima mleka, samo je potrebno razraditi kanale. I naravno potrebna je želja da vašem detetu pružite ono najbolje, da mu date deo sebe i da ostvarite predivnu vezu. U mom slučaju trebalo je mnogo volje, snage, želje, iistrajnosti. Nije bilo lako ali sve se može, i od dojenja nikada ne treba i ne sme da se odustane. Majke koje ne doje gube mnogo, ali na šalost toga nisu svesne. Više nego što gube deca. Pozdrav svim mama koje znaju šta znači brinuti da li nadolazi mleko, da li je dovoljno, da li napreduje... Dojenje je vrlo zahtevan proces praćen oscilacijama. I ništa od muka koje prate tok dojenja ne može biti razlog da se ono odbaci. Jer priroda je sve tako divno udesila :) :) :)