Najlepše uspomene jednog deteta i jedne majke jesu one upravo vezane za dojenje. Da, možda će to nekome biti smešno, ali imam 33 godine i sećam se tih divnih trenutaka... Pa ja sam dojila skoro 4 godine. Taj ritual dok čekam majku da dođe sa posla, kako bi se osamile i taj predivan pogled njenih prodornih očiju... mekoća zagrljaja i milina prstiju je nešto što ostaje za ceo život.

Mnogo godina kasnije, postala sam majka jednog dečaka. On mi je obojio život u najradosnije boje. Iako je porođaj završen operacijom, carski je bio osećaj uzeti ga u naručje i krenuti u avanturu zvanu "dojenje", ali sa, doduse, izmenjenim ulogama.

Na samom pocetku susrela sam se sa oročavanjem nečega što je najdelikatnija veza između majke i novorođenčeta. "Super, imaš mleka, ali ponudi mu dohranu... Znaš, ne bi trebalo da ga dojiš duže od godinu dana... Nemoj toliko da ga vezuješ za sebe... Tvoje mleko nije hranljivo nakon godinu dana...", i slične gluposti. Takvu blagost koja je uzajamni osećaj dok dete doji neću zaboraviti nikad! Takva radost, takva milost! Kad god bi se okrenuo ka meni tražeći prvo obrok, a kasnije i neku vrstu utočišta, uvek bih sa osmehom prihvatila poziv. I tako skoro 4 godine.

Naš put dojenja je bio trnovit, pun osuda i prekih pogleda. On je sada jedan veliki i samostalan dečak. Dojenje je naša divna uspomena. Ali sve dok njima to pričinjava radost i zadovoljstvo i dok mama ima mleka, pitam te sada - zašto si protiv?