Moja priča počinje ovako,

Dojenje je nesto najlepše, jer se tako povezuje dublje vaša beba sa vama, ali postoje i mučna dojenja npr. kao što sam ja imala. Toliko mi je teško palo dojenje sa trećom bebom da to ne mogu opisati, toliko noći neispavanih, toliko bola, toliko suza. Zagrlim svoju bebu namestim je da sisa, ona tako uživa tako vuče da je milina gledati ta medena ustanca kako hranim svojim mlekom.

Na svako dojenje suza je suzu stigla koliko me je bolelo, pa od silnog plakanja i jecaja više puta sam suze brisala sa lica mog deteta, jer je gledam dok sisa da umine mi bol gledajući to divno stvorenje. Brišem suze moje sa njenog lica, al majka je majka mora izdržati sve, ma koliko da boli, koliko da je teško to je kratak period proćiće, ne boli sigurno više od života.

Kroz život se mučimo, radimo, gradimo, plačemo i smejemo se i sve je prolazno, al ostaju ta sećanja da pored tih bolova ja sam držala jedno divno, malo stvorenje u rukama koje je sad već prestalo da sisa. Zato sam napisala moju priču, da koliko god da boli sve prođe, a sećanja ostanu, sećanja na to da ste u naručju držali svoje čedo i gledali kako sisa i spava. Baš su slatke muke i sad mi to sve fali, oped bih suzu za suzom, trpela bol, al znam da će sećanja ostati u srcu zauvek, na pogled moje malecke sa dugim trepavicama i medenim usnama.