Došlo je vreme za pakovanje. Prava akcija, šta poneti detetu, koju odeću, kratkih rukava, dugih, šorc ili trenerke? Sada je toplo, ali sutra može pasti kiša, zahladiti a ipak beba mora biti obezbeđena sa svime.

Pored toga, naravno presvlačimo se tri puta na dan, i dan danas je tako. 😊 Dakle, sve minimum puta tri. Dalje je bilo razmišljanja oko toga, šta se ne sme zaboraviti... Kolica, voćne kašice, pelene, igračke, kremice za sunčanje, sprej od komaraca i pribor za ličnu higijenu. I super, spisak je bio sastavljen. Dan pred putovanje, sve stvari smo složili na bračni krevet, proverili još jednom da li je sve tu i krenuli smo da pakujemo u torbe. Torbe smo stavili u dnevnu sobu, da budu spremne. A neseser sa ličnom higijenom i kremama za sunčanje nije stao u torbe, mislili smo da ćemo ga samo tako ubaciti u prtljažnik. Ostavila sam ga na stolu u predsoblju.

Volim da putujem, i divno osećanje me obuzme prilikom tog pakovanja. Imam osećaj da sa tim pakovanjem u torbe odlazi i jedan deo nepotrebnih obaveza, koje sami sebi natovarimo i nepotrebnih nerviranja. Tačno to putovanje dođe kao odlazak iz stvarnosti u neki drugi svet u kom nema svakodnevne rutine. Noć pred putovanje, nisam mogla zaspati, jer sam u glavi sabirala i oduzimala šta sam sve spakovala a šta možda još nisam a trebala bih...

Iiii... buđenje. Obavili smo jutarnje rutine i kreće pakovanje stvari u kola. Kad smo sve spakovali, naravno da su bila puna, pa samo kolica su zauzela pola prtljažnika. Uh! Stalo je sve i krenusmo, napokon.

I kad smo stigli do graničnog prelaza U Bogojevu, setim se tog nesesera i ne znam da li smo ga poneli. Da li je ostao na stolu ili smo ga ubacili u prtljažnik. Naravno kao i žene, odmah sam počela da dramim, šta sad. Nastala je tenzija. Ne vredi se sa granice vraćati. Briga me za naše stvari, ali za dete to mi je bilo najbitnije. I na kraju pomirim se s tim, šta je tu je. Suprug kaže, kupićemo tamo kad stignemo i kraj. Smirila sam se, ali baš mi je bilo krivo, jer sam nakupovala sve nove kremice za dete, sprej protiv komaraca itd.

Prošli smo granicu, stigli u Novi Vinodolski, otvorili prtljažnik, počeli raspakivati stvari i ... i... neseser je ipak bio tu. Kako sam samo bila srećna. Otpao mi je kamen sa srca.

Shvatila sam da tih trzavica imamo svaki dan. I prosto bez njih se ne može. Jer ništa nije idealno i ne može biti. Ako bi bilo idealno, onda nešto ne valja.

Na sve smo zaboravili kad smo ušli u vodu. Tada nam je bilo bitnije sinovljevo oduševljenje prilikom ulaska u vodu, mlataranje rukama i nogama po vodi. Osmeh i radost na njegovom licu, to bilo najvažnije. Misija je ispunjena.