Ja se zovem Filip, imam 5 godina, i krenuli smo prvi put da posetimo babu i dedu koji žive u Bosni i Hercegovini. Mama je već usput bila nervozna jer beba je mala, ali tata je hteo i imao volju da vozi 6 sati da nas oni vide.

Mama je ponela sve i panično je trčala po kući da nije nešto za bebu zaboravila, a za mene je spakovala ranac sa omiljenim igračkama (mama na sve nas misli), čak je i tatu spakovala šta mu treba da ponese za ova 4 dana što ćemo biti tamo. Sve u svemu krenuli smo lepo, sedeo sam pored seke, ona je odma zaspala, ja sam crtao, dok se seka nije probudila negde na malo manje od pola puta.

Mama je izašla da je nahrani i nastavili smo da se vozimo, ali seka je bila jako besna, i jako je vikala i plakala, a i bilo je malo toplo, pa sam joj ja otvorio prozor i dao joj omiljenu igračku da se igra.

Upalio sam malu lampicu i pravio joj srce od svetla, volela je to, smejala mi se. Čak sam joj se plazio, volela je i to, sve što radim ona voli. Kaže mama da ona mene voli najviše na svetu, i ja joj verujem, jer i ja nju volim.

I jedva čekam opet da putujemo zajedno, jer mi je baš baš lepo :)