Naše prvo letovanje je bilo po znakom pitanja, jer majka planira, beba šest meseci i rutina od koje ne mrdamo.
Svaki dan, svaki trenutak, a onda shvatiš,da ne vredi planirati.
Prepusti se momentu i uživaj!
Rutina je bitna, ali gde god da si-tu je i rutina.


Smeštaj sam našla dan pred polazak na put, koji smo odlagali nekoliko puta.
Kreću zubići, nećemo.
Kreće sa nemlečnom ishranom, nečemo.

Idemo sutra, rešeno je!

Tada sam shvatila, da nam osim apartmana, kupatila i kuhinje/restorana, nije trebalo ništa više.
Imali smo hlad, plažu, laganu muziku i jedni druge.

Ponesi zaštitini faktor, ne opterećuj se oko putne apoteke, pa hej. Svako mesto ima apoteku!
Koliko bih volela da mi je to neko rekao prilikom planiranja prvog zajedničkog odmora.

Kamenčići na plaži, jaoo ne u usta.
Pesak...Jao neee u usta!
Jaoo, šta nam je ovo trebalo! Pa ovo nije odmor, ovo je umor.
Bolje da smo ostali u Beogradu!
Ovo vam zvuči tako poznato? Da, meni takođe.

Kada smo se adaptirali, odmor smo shvatili u pravom smislu te reči.
Imamo šefa koji diriguje i imamo nas, radnike, koji opslužuju našeg malog sefa.

Sunce, miris borove šume, more...
Koliko je za sreću potrebno malo...
Dobro i jedna ručica koja uporno ubacuje prstiće u usta,jer...
More je slano, novi ukus kojem se nisam nadao!