Spakovali smo se po uputstvima prijatelja koji su već letovali sa malom decom, iščitavali smo forume o letovanjima sa bebama i kako nismo imali slično iskustvo pomislili smo da smo spremni. Komšija se ponudio da nas odveze do mesta sa koga polazi autobus.

Krećemo, napolju prilično hladno, pada kiša, komšija ugrejao auto da nam se beba ne prehladi. Beba sita, pojela u toku dana i doručak i užinu i ručak i drugu užinu. Sećam se da je između ostalog pojela jedno kiselo mleko, bananu, pila obično mleko...Smeštamo se kod komšije u auto i krećemo i na samo par kilometara od kuće beba počinje čudno da podriguje i ispovrati se. Povraćke je bilo svuda po meni, po autu, po bebi... Najsmrdljivija moguća povraćka. Brišemo se usput, brišemo auto, beba srećna smeje se... Stižemo do mesta polaska autobusa, presvlačimo bebu, presvlačim se i ja. Pronalazimo autobus smeštamo se i krećemo. Posle par minuta putnici krenu da negoduju kako je autobus prljav kako sav smrdi na povraćku, kako je to nečuveno...

Mi se gledamo i shvatamo da smrdi ranac koji je upio povraćku. Vodič ubeđuje putnike da je autobus danas bio na detaljnom pranju da to dolazi sigurno spolja. Mi zatvaramo ranac u kesu vezujemo kesu najbolje što umemo. Smrad nestaje, putnici se smiruju, vodič odahne, beba zaspi a mi se konačno opustimo.

Put je bio prilično lagan, na granicama bez zadržavanja, stižemo kao prvi te sezone u hotel i odmah se smeštamo u apartaman. Vreme idealno ni pretoplo ni hladno. Tih sedam dana nas je pratilo sunce, beba se igrala u pesku, jela normalno, osvajala put do mora i četvrtog dana se osmelila da priđe sama i dodirne more, nakon koga nismo mogli da je nateramo da izađe iz vode. Letovanje najmirnije moguće, sunce, osmesi, uživanje.