Naše prvo letovanje i pre nego što je pocelo obećavalo je da će biti prava i nezaboravna avantura. Putovali smo u vreme kada je sin imao 1.5godinu.

Nazvali smo ga kritičan period jer dete koje usavrši solidno hodanje i pričanje u tom uzrastu deluje kao tempirana bomba. Put je prošao uz dosta nestrpljenja, najmučnije je bilo sedeti dugo uz stalne opaske "mama ajde idemo nogama", "tata nemoj voziš više gupav ajuto".

I ne zamišljajući šta ga čeka tako malog, pravi poklon ovakvog izazova je bio njegov izraz lica kada smo prvi put otišli na plažu i prišli vodi. Ja mislim da nikada u životu nisam videla sjajnije i krupnije oči nego u tom momentu, od uzbuđenja je samo izustio 'vau mama puno more'.

Verovatno kao i svako dete, odlasci na spavanje su bili borba uz opaske 'neću pavam idem p'ivam' 'kad je dan opet' 'itd.

Na plaži mu je sve bilo zabavnoo, od velikog kišobrana (suncobrana), peska, same vode, pa i do ostalih turista koji su kako on kaže 'svi došli kod Mateje'. Ako bih mogla da biram momenat koji bih iznova ponavljala to je njegovo oduševljenje novim okruženjem...

Uz sav strah pre putovanja, kako će to izgledati i kako ce proći, prošli smo kroz samo još jednu lekciju dečije nevinosti i čistote osećanja.

I da on kao stariji bata ove godine vodi svoju seku u njenu prvu avanturu i susret sa morem.