Mislila sam da je to lako, da možeš roditi dete začes čim pokušaš, ali to nije tako. Godine su prolazile, svakog Božića sam maštala da držim svoju bebu u rukama i da zajedno uživamo u prazniku, ali to se nije dešavalo, reke i mora suza su prolivene, molivši Boga da nas blagoslovi. Nikada nisam gubila nadu, uvek sam govorila sebi ne odustaj, biće kada za to dođe vreme, još uvek nije, srce se cepalo komadić po komadić. Raspadala sam se dok nisam nabavila mačke i rešila sa muzem da ćemo ostati sami sa mačkama, možda je tako suđeno. Radovali smo se svakoj novoj krznatoj prinovi, bilo je i mačića koje smo odgajali i hranili na flašicu, uživali smo u tome zamišljajući kako ćemo jednog dana svoje dete hraniti.

Godinama smo čekali i dočekali, kad sam ugledala pozitivan test nisam se radovala pomislivši: "ohhhh neeeee, ponovo cista". Međutim kod lekara potvrđena trudnoća, ali od samog starta visokorizična zbog obilnog krvarenja koje je trajalo punih četiri meseca, od svih lekara, a promenili smo ih dosta, dobili smo odgovore:

- "Ne nadajte se, od ovoga nema ništa!"

- "Imaćeš spontani pobačaj, pitanje je dana samo"

Ja sam istinski verovala da je dar od Boga i da ne može da ode ako je već tu i rešili smo da beba i ja idemo i dokažemo da su čuda moguca! Vreme je odmicalo, lekari nisu polagali velike nade stalno su govorili isto, pila sam terapiju za održavanje trudnoće, primala injekcije, skupila sam hrabrosti a previše se plašim, dva puta nedeljno na preglede. U 9. nedelji su mi saopštili da dete nema ruke i noge, prepala sam se, ali i dalje sam verovala da je samo loš aparat ultrazvuka. Ležala sam non stop kako beba ne bi ispala. U 6. mesecu saznali smo da si dečak, bili smo iznenađeni i presrećni, svaki put kada sam čula otkucaje srca dobijala sam iznova snagu da izdržim i budem jaka!

Strah je preovlađivao svakoga dana ali sam se trudila da veći deo dana prespavam kako bi vreme brze prošlo. Bila sam na izmaku snage...

Došao je i taj dan, otišla sam na redovan pregled da zakažemo carski jer beba nije želela da se okrene lepo, već je želela na ovaj svet da dođe guzom, kad bolje razmislim hmmm i logično, s obzirom šta su lekari govorili, međutim tog istog dana umesto kući završila sam u porođajnoj sali. Prirodan porođaj je krenuo, ali nije bio moguć, odradjen je carski rez, to je sve samo nije carski.

Preživela sam i to, kad su te doneli bila sam presrećna i uplašena. Dobrodošao sine na ovaj svet, mamin i tatin najlepši ostvaren san, budi nam uvek živ zdrav i nasmejan, bio je jedina beba koja nije prestajala da se smeje u porodilištu od prvog dana, sine uspeli smo, uspeli smo. Sva patnja i bol je sada iza nas, dokazao si da želiš da se rodiš, da su čuda moguća! Ova je bila najstresnija, najbolnija, najneizvesnija godina u mom životu ali najlepša, hvala ti sine što si se izborio, zato si i dobio ime Dušan, Dušan silni, sve prepreke si prebrodio borac moj mali...

Tvoj osmeh meni stres tugu i bol otkloni zaca. Ovo će biti nas prvi Božić sine, sve što je do nas uradićemo za tebe, konačno mogu da te držim u rukama spokojno ljubeći u pametnu glavicu i paliti Badnjak zajedno sa tobom. Uživati u prazniku, smejati se, igrati se, četiri meseca je brzo prošlo, ali sve ostaje u srcu.

Kad mislite da ne možete više samo pružite još jedan korak jer ko ne odustaje Bog nagradi. Sada imamo velikih ćetiri meseca, rodio si se u terminu, ništa nije nemoguće kad veruješ, veruj mi ti sine jer čuda su zaista moguča, a čudo veliko si ti! Božić svima nama donosi velike radosti, ti si naša radost najveća, upotpunio si praznine koje smo imali u srcu, hvala ti sine što postojiš, svakoga dana zahvaljujem Bogu što te imamo. Naša čarolija tek počinje..