Kao mala, uvek sam zamišljala sebe kao mamu bar troje dece. Moj muž mi je ispunio tu želju. Odjednom sam osetila potrebu da imam još dece. Naravno, muž se nije složio sa tim. Jer želimo svima da priuštimo iste uslove i mislio je da ne možemo priuštiti sebi jos jednu bebu.

Patila sam što ne želi više dece. Ali sam to želela iz sveg srca. U međuvremenu su se meni poremetili hormoni, deca su porasla a ja sam na kraju svojih tridesetih. Međutim, ja sam i dalje želela još jednu bebu jer verujem u čuda. Posle godine sam saznala da sam trudna. Pogledala sam kroz prozor i videla zvezdu padalicu. Došao je suprug i trebalo je da mu saopštim za mene radosnu vest. Očekivala sam da neće prihvatiti i u glavi sam već smislila da cu po cenu razvoda zadržati bebu.

Kada mi je pristao, ostala sam bez daha i samo sam tiho rekla trudna sam i počela da plačem, jer nisam znala šta ce biti dalje. Čvrsto me je uzeo za ruke, poljubio i uzbuđeno rekao imacemo bebu, to je divno. Pao mi je kamen sa srca. Trudnoća je protekla uredno. Porođaj je bio težak, ali kada smo ga videli, znali smo da je to naša najbolja odluka ikad.

On je dokaz da se kada nesto želiš jako i dugo to ostvari, ma koliko se činilo nemogućim. I sve se kockice slože. Ima se dovoljno za sve. To je naše čudo i nasa ljubav je učetvorosteučena, baš tako i treba da bude.