Biti majka je nešto posebno.
Titula koja krasi svaku ženu, posebnom zvezdicom. Zenicom oka, ali nije uvek tako jednostavno. Ne ide sve po planu i pokleknemo, kažemo nema veze, želja je to...
Želja sa kojom zaspimo i budimo se.
Pogledamo u nebo, poželimo. Hej zvezdice, ako čuješ, ako vidiš, seti me se...Pošalji mi čudo!


...posle novogodišnjeg slikanja, čudo se desilo.
Krenuo je karantin i od ove trudnoće nema ništa!
Molim vas gospođo, imate kući dete već, ne zanosite se!

...zanosila sam se. Svim srcem i svom dušom! Svaki utrogestan bio je korak ka mom cilju, koji je delova...Nikad dalji.

Prošlo je. Majka se borila svojim srcem i svom dušom i stigla je moja želja.
Moja nada.
Moje verovanje.
Ubrzo je usledio prvi Božić. O moj Bože, koliko emocija! Evo suze kreću...
Gledam ga, ne verujem da je tu. On diše, stiska mi prst!
Bože..Hvala ti.

Pravili smo otiske kao ukras za jelku, otiske na kanvast platnu-želela sam da ostane za sva vremena. Za vremena kada budem stara i možda se ne budem sećala tih trenutaka, da imam. Slike, ukrase, platno...Da dotaknem, kao što sada uspomene dotiču moje oči, srce, dušu.
Miris koji budi osećaj u nozdrvama. Miris moje želje...Mog nadanja.Mog...Života.

Dom nam od tada miriše posebno.
Decembar je za nas mesec magije, mesec kada se više nego ikada grlimo, mesec u kom je mama tu-da pravimo ukrase, medenjake i razne kolače, igrarije i nestašluke.
Mesec u kojem mama uzima godišnji i mesec u kojem je majka zahvalna.
Na svemu. Na svakom uzdahu i novom danu. Uz svoju decu.
Moje magične niti, najlepši poklon našoj jelki.
Nemojte jednoj ženi koja želi da postane majka seći krila, pustite je da želi, da mašta...Jer svaki Božić uz njenu decu je poseban.