Koliko puta vam je neko rekao da ne možete znati kako je to biti roditelj, dok se i sami ne ostvarite u toj ulozi?
Sigurno bezbroj. I da, bili su u pravu. Iako smo stvarali neku sliku u glavi, nismo mogli da kreiramo ovakav film.

Koliko nam se zapravo život promeni sa dolaskom tog malenog bića koji u nama budi sve one najlepše emocije.

Sve ono što nam je ranije bilo važno, sada stavljamo u drugi plan, jer je dete naš Univerzum i centar sveta. Ono je naša ljubav, sreća, nada i naše sve. Čak i kada nam je teško i osećamo da više nemamo snage, znamo da smo mi našoj deci najveći oslonac i osobe bez kojih oni ne mogu. Potrebna im je naša ljubav i pažnja, potrebni smo im mi, kao i oni nama, jer to je uzajamna ljubav jača od bilo čega na svetu.
Ništa nam više nije isto, kao ni proslavljanje praznika. Sve dobija novu boju, sjaj i novu priču.
Mi smo ove godine prvi put proslavljali Božić sa našom malenom princezom, sa našom Anđelijom. Na Badnji dan suprug je otišao da donese badnjak i kada ga je uveče uneo u dom, držala sam svoju pahuljicu u rukama i bacala žito na njega, a ona nas je sa čuđenjem posmatrala pitajući se zašto to radimo. Unošenje badnjaka, pijukanje i bacanje slame, dolazak položajnika, sve je to bilo novo za nju. Toliko je uživala prateći sve ove divne običaje. U njenim okicama se videlo iznenađenje i želja da sve proprati, a u našim ogromna ljubav posmatrajući nju koja upija svaki trenutak ove čarolije praznika. Gledali smo se bezbroj puta i smejali zajedno sa njom, sigurni u to da nam nikada nije bilo lepše nego sada. Kada smo je stavili da sedi na slami gledala nas je sa čudom u očima, uzimajući malo slame u svoje malene rukice i posmatrajući je kao veliku dragocenost.

Da, deca zaista znaju da uživaju u malim stvarima, da daju smisao svemu i oboje svet u lepše boje.
Svaki praznični dan nam je bio maksimalno ispunjen, pun ljubavi i osmeha, a tome je upravo doprinela ona, naša Anđelija.