Nađa je gledala u slamu, i čudila se toj neverovatnoj skupini osušene trave, kao da je najčudnija stvar na svetu. Iako je beba od mesec i po dana, imala sam osećaj da sve jasno vidi i razaznaje, posebno na taj veliki dan. Lomili smo česnicu, njoj je zapalo parče koje je u sebi sadržalo "zdravlje". Pomislih u sebi, to je jedino i važno, parica će biti kad je zdravlje tu.

Nasmejah se u sebi i nastavih da gledam u njene plave prodorne oči koje kao da su tražile sve vreme po kući nešto. I shvatih konačno, da je to taj Božićni duh, koji je taj dan otklonio i grčeve, i plač, i doneo smeh, spokoj i radost u kuću preko naše Nađe. Ona je naš najveći dar od Boga, i naše Božićno cudo!