Opet moj budilnik nešto pre osam viče "mama". Ustajem sva pospana i brzo je izvodim iz sobe, ne bi li probudila tatu koji je radio drugu smenu. Po hodniku zatičemo razbacano zito i kukuruz od sinoć, kojim smo posipale tatu kada je uneo badnjak.
Govori "opet,opet" baca uvis i razbacuje svuda po sobi. Govorim sebi "O ne".

Uzima metlu i pokazuje da čistimo zajedno. Već mi je izmamila osmeh na licu. Njoj mala metla, a meni velika. Prepuštam veći deo njoj jer me uveliko bole leđa, za par meseci očekujemo drugu bebu.
Potom palimo sve lampice po kući, od jelke, lampica na prozoru, do svetlećeg irvasa.

Kada je tata ustao odlazimo kod babe i dede da palimo badnjak u njihovom šporetu na drva. Trči dedi u zagrljaj. Vičemo u glas "Srećan Božić". Žurno pokazuje na šporet što pre da upalimo. Sa strahom ga baca i promašuje, traži pomoć. Palimo Badnjak svi zajedno. Lomimo česnicu i gle čuda ne izvlači paricu i pravi tužan izraz lica. Omiljeni kolač koji sam umesila menja sve. Sedamo i jedemo. Potom odlazi sa babom i dedom da nahrani koke, veselo pijuče, sećajući se Badnjeg dana i njima radosno baca kukuruz.

Polako počinje mrak da pada, a sa njim i sitna kisica. Slatki plišani meda sa naočarima sedi u uglu garniture, uzima ga i pritiska. Meda počinje da svira i peva, svi se polako njisemo i tapšemo.

Vatra pucketa u šporetu. Već nam se oči sklapaju. Prinosimo jastuk i ćebence, svi se naslanjamo jedno na drugo i ona polako tone u san.

Šta li nas zanimljivo čeka sledeće godine?