Kako se bliži kraj trudnoće i dan kad ću na svet doneti još jednog bebironca tako sve više imam strah.. ali ne strah od porođaja, to znam šta me ćeka, strah od razdvajanja od Laze..

Prićam skoro sa strinom, i ona mi kaže "Micka, neće ti biti lako.. neću da te plašim, nije stvar u porođaju, možda ce biti lakši, možda teži, ali nije stvar u tome.. stvar je što ti ideš da rodiš bebu a tvoje misli će biti sa Lazom.." i upravo mi ta rečenica odzvanja u glavi.. baš tako, moje misli su već sad sa Lazom. Nismo se do sada odvajali, ne da ja spavam negde bez njega i on bez mene. I ne znam ni kako ću ja bez njega ni on bez mene 😔.. i zaista se divim ženama koje su se porađale pre 20-30 godina, em nije bilo anestezije da ublaži bol, em su ostajale po 10 dana u bolnici..a ko je imao već dete kod kuće, treba izdržati tu razdvojenost.

Valjda što sam ja kao dete ostala bez majke, imam veći strah od odvajanja i sve mi mnogo žeze pada.. Ali znam da idem da mu rodim nekog njegovog, nekog sa kim će moći da se igra, da uvek budu tu jedan za drugog i da budu braća i najbolji prijatelji ceo život.. i jedva čekam da ih vidim zajedno!♥️