jel još tko ima ovaj problem?da razmjenimo iskustva..
Za početak ukratko o trihotilomaniji:
Trihotilomanija je bolest koja se karakteriše neodoljivom potrebom da se iščupa sopstvena dlaka. Osoba pokušava da se odupre ovoj potrebi, ali je rezultat toga porast napetosti, koja, ako se dlaka ne iščupa, narasta do nepodnošljivosti. Onoga trenutka kad se dlaka iščupa, napetost opada, a sve to biva praćeno osećanjem prijatnosti i zadovoljstva. Posledica je gubitak kose, najčešće ograničen, koji, ako se bolest ne leči, može biti nepovratan. Trihotilomanija je svrstana u posebnu grupu oboljenja, koja, nosi naziv "poremećaji kontrole impulsa". Ovoj grupi pripadaju još i piromanija, kleptomanija i bolesno kockanje. Kod osoba obolelih od trihotilomanije skoro uvek je prisutna određena doza napetosti, te mnogi autori akt čupanja dlake smatraju radnjom koja snižava napetost. Problern se uvećava nakon što se dlaka isčupa, jer se javlja strah od gubitka kontrole i posledičnog potpunog gubitka kose. Pored toga što osoba postane zaokupljena ovakviin razmišljanjima, može doći i do ekstremnog porasta anksioznosti.Poremećaj najčešće nastaje oko 12. ili 13-te godine života. Nisu retki slučajevi s početkom u još mlađem ili znatno starijein uzrastu. Dešava se da se bolest javi nakon stresogenog događaja, recimo, nakon zloupotrebe od roditelja, ili nakon bolesti i smrti jednog od roditelja. Većina se ipak ne seća ni jednog stresogenog događaja koji je prethodio pojavi bolesti. Ipak, među njima postoje i oni čiji se simptomi povlače nakon što se odnos među roditeljima popravi, ili kad im roditelji posvete više pažnje.
S obzirom na to da se poremećaj najčešće javlja u periodu adolescencije, pojedini autori smatraju da je posledica hormonalnih izmena. Kod neke dece, koja najpre isčupaju, pa pojedu svoju dlaku, nađen je manjak gvožđa u organizmu, a trihotilomanija se povukla nakon nadoknade gvožđa. Ipak, najveći broj autora smatra da se radi o poremećajima na nivou neurotransmitera (supstance koje prenose poruke u mozgu). Kao dokaz navode činjenicu da je trihotilomanija veoma slična opsesivno-kompulzivnom poremećaju, za koji se zna da je posledica poremećaja neurotransmitera, koji nazivamo serotoninom. Pored osnovnih simptoma, mnogi oboleli imaju i tzv. kompulzije brojanja, proveravanja i pranja, koje su karakteristične za opsesivno-kompulzivni poremećaj. Iz tog razloga pojedini autori trihotilomaniju smatraju suptipom ili varijantom opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Ova ideja potkrepljena je činjenicom da se ova dva problema često javljaju u istoj porodici (što govori i o genetičkoj predispoziciji) i da isti lekovi pomažu kod obe bolesti.
Tretman se uglavnom prilagođava svakom klijentu posebno. Međutim, veoma je važno lečenje započeti informacijom o karakteru bolesti, s obzirom na to da je iskustveno pokazano da to znatno snižava napetost i strah. Ne treba posebno napominjati da to znatno olakšava i dalji tretman. U najmanju ruku, informacija pomaže da oboleli shvate da nisu jedini s čudnim problemom, kao što često misle, te da se smanji osećaj izolovanosti i samooptuživanja. Pokazalo se posebno korisnim dati informaciju da se ne radi o ludilu i da za njihov problem postoji adekvatan psihijatrijski tretman.
Od lekova su najefikasniji oni koji se koriste i za lečenje opsesivno-kompulzivnog poremećaja, dominantno oni koji utiču na tzv. serotonergički neurotransmiterski sistem. Izgleda da lekovi najviše pomažu u smanjivanju same potrebe da se dlaka isčupa. Tamo gde postoji dobar odgovor na lek, potreba iščezava skoro potpuno.
Pokazalo se, međutim, da je najefikasniji način lečenja trihotilomanije, s dugotrajnijim rezultatima, dala kombinacija terapije lekoviina i bihevioralne psihoterapije. Kod početnih oblika, dobre rezultate daje i sama bihevioralna terapija.
