Ja sam sigurna da to "ako sad ne uraadiš ovo, posle nema ono" pali samo kod starije dece. Oni ne razmišljaju kao mi, kad pitaš dete koje je tek jelo šta bi želelo za sledeći obrok, reći će ti da neće više nikad d ajede jer nije gladno, ili da ne voli ništa od hrane koju predložiš. Ako pojede sad veliku čokoladu, pa mu zapretiš da sutra neće dobiti, on to ne kapira, jer mu se u tom trenutku čokolada i ne jede. Ako mu u tom trenutnu nije stalo došetnje, on ne reaguje na zabranu koja će doći kasnije, jer to nije njegova trenutna potreba. Ne kažem da nikome ne može da upali, nego iz mog iskustva to jednostavno ne ide tako.
Oduzimanje onoga što je u tom trenutku zabavno, ja se još uvek držim toga.
I možda sam ja luda, ali meni nije uopšte nepojmljivo počupati dete za zuluf, ne jako da ga jako boli, nego da se na trenutak trgne iz onoga što radi, i da može da sasluša. Meni je to ok, iako nisam imala potrebu za tim. Takođe, nikada ne bih udarila dete na ulici (kod kuće ponekad dobije šljap po guzi, ali retko), ne zbog toga što me zanima šta će drugi reći, jer me ne zanima ni malo, nego zato što smatram da je to za dete ponižavajuće, a to po meni nije svrha takve "kazne", svrha je da se dete prene iz toga što radi i da to više ne ponovi. Da, i mene bude sramota kad podivlja napolju, ali ja sam odrasla, a on je dete, i moja ličnost je već formirana, a detetova nije.