05.05.2011, 17:13
4484
U okviru tradicionalnih društvenih odnosa Srba važna institucija je bila razmena dobara ili pozajmljivanje. To je omogućavalo prilično ujednačen ekonomski razvoj domaćinskih grupa i dobre socijane veze između svih njenih članova, što je bilo osnov za dobro funkcionisanje svake seoske zajednice. Po kom principu se obavljala razmena dobara pokazuju rezultati najnovijih etnoloških istraživanja tog običaja u valjevsko-kolubarskom regionu, koji se po svojim osnovnim obeležjima ne razlikuju mnogo od razmene dobara u drugim oblastima Srbije
Pozaimanje za svadbu i rođenje deteta
Razmena dobara je univerzalna ljudska aktivnost koja se sreće u svim tipovima društvenog organizovanja. U Srbiji je razmena dobara bila posebno razvijena u selima od sredine 20. veka. U pojedinim oblastima razmena dobara je bila relativno strogo kontrolisana institucijom pozaimanja ili pozajmljivanja. Žitelji sela oko Valjeva, na primer, održavali su običaj međusobnog darivanja, pružanja gostoprimstva i ispomaganja u određenim životnim situacijama ili prilikom obavljanja poljoprivrenih i drugih poslova.Takva međusobna razmena materijalnih i socijalno-ekonomaskih dobara ne odvija se svakodnevno, već u okviru širih životnih situacija. Etnografska istraživanja ovog običaja pokazuju da ljudi u selima pozaimanje prevashodno vezuju za svadbu, slavu i preslavu, za rad. Pozajmljivanje se u vidu darova i uzdarja ili na druge načine obavlja i za babine i krštenje novorođenog deteta, za sahranu ili za crkvenu slavu.
Najbolji način da se sagledaju osnovna pravila ponašanju u okriviru institucije pozaimanja ili pozajmljivanja je putem darivanja poklona i pružanja gostoprimstva na svadbi. Svaka porodica ima priliku u životu da organizuje jednu ili više svadbi. Organizator je formalno otac deteta koje se ženi ili udaje, mada se organizatorima s pravom mogu smatrati oba roditelja. Običaj je da otac- domaćin objavi, dva meseca unapred, ostalim domaćinskim grupama da će biti pozvani na svadbu. Na svadbeno slavlje se obavezno pozivaju sva domaćinstva sa kojima se „pozaima“ kuća koja pravi svadbu, u prvom redu rođaci, komšije ili bliski prijatelji. Međutim, domaćin ima pravo da pozove na slavlje i druge porodice sa kojima može da zasnuje novi odnos pozajmljivanja.
Domaćin svadbe vodi računa da gosti pre svega budu oni sa kojima je već uspostavio odnos pozaimanja za tu priliku. To su članovi porodica koje je ranije posećivao kada su one organizovale svadbeno slavlje, ali pozvani su i oni kod kojih domaćin porodice namerava da ide u budućnosti, kada oni budu organizovali svadbu. Tako domaćin jednim gostima uzvraća gostoprimstvo koje je od njih pozajmio, dok druge zadužuje gostoprimstvom da ga vrate kada budu organizovali veselje povodom ženidbe ili udaje dece. Proslavi svadbe obično prisustvuju tri ili četiri člana jedne porodice i to su najčešće glavni predstavnici određenog domaćinstva. Obično su to bračni par i njihova deca, a retko stariji članovi koji se više ne smatraju pravim predstavnicima kuće. Najčešće odlaze ljudi do pedeset_ godina starosti.
Svaki učesnik u svadbenom veselju bio je dužan da donese mladencima poklon. Njegova vrednost zavisila je od stepena srodstva u koje se računalo i duhovno srodstvo, kumstvo, susedstva i prijateljstva. Znalo se da bliži srodnici donose vredniji dar od daljih srodnika, ali njegova vrednost zavisila je i od vrednosti poklona koji je kuća koja organizuje svadbu odnela drugoj porodici, kao i od toga kakav će poklon očekivati isti gosti kada oni budu organizovali svadbu u budućnosti. Svadbeni darovi su najčešće pokućstvo, novac i odevni predmeti, a poslednjih decenija često se u tim prilikama poklanja novac.Poklanjanje novca značajno je olakšalo evidenciju o jednakoj vrednosti pozajmljenih i vraćenih darova, a novcem je lakše moglo da se obezebedi i ono što je mladencima potrebno da započnu zajednički život.
Veoma raširen običaj u Srbiji je da se uz svadbeni dar donese i «prilog», koji je najčešće jagnje, prase, torta, vino ili rakija. Međutim, to pravilo je važilo samo za one zvanice sa kojima je domaćin svadbe bio blizak.To su oni članovi zajednice sa kojima je obavljao razmenu i u drugim situacijama, a ne samo o svadbi. Prilog najčešće donose meštani iz istog sela.