Od kada se Luka rodio, ostavljam ga kod moje mame. Ne često, ali s vremena na vreme. I spavao je tamo više puta. U početku je bilo suza, onda posle je navikao.
Kako se mama razbolela, boli je rame i ruka (pisala sam u temi Radikulopatija), trudila sam se što manje da ostavljam Luku tamo, ne zato što je to ona tražila od mene već zato što sam ja smatrala da je to tako u redu.
Juče nisam imala izbora, Luka je bio kod mame, dadilja ga je odvela oko 14h, tamo ga je uspavala, i on se probudio posle 45min, i suza suzu stiže, i stoji pred mojom mamom i ponavlja "Doći će mama po mene!". Mislila sam da se nije naspavao pa je zato plakao... uglavnom, u suzama me je dočekao, zagrlio me i rekao "Obuj mi patike i da idemo našoj kući!"
Sinoć smo se lepo dogovorili Luka i ja da baka njega samo čuva isto kao dadilja, i da će tamo da spava popodne i da ću ja doći sa posla po njega.
Odvela ga je opet dadilja, sada me mama zove, kaže, "Zanima me da li će razgovor sa tobom da pomogne. On je samo užasno pospan, a ne može da zaspe jer plače, pa sam mislila da vidim, možda ga tvoj glas preko tel smiri." Da mi ga na telefon, on lije suze sve u 16, počnem da pričam, objasnim da sam na poslu, da zaradim parice, da bih posle posla mogla kupiti čokoladu i doći po njega. Smirio se, ali je opet pitao "Hoćeš doći po mene? Sigurno?"
Uopšte ne razumem odakle mu taj strah da neću doći...  

Tasho moja ćerka je do dvije i pol godine htjela svugdje da ide sa dedom i bakom...spavala kod njih vrlo često itd itd.... do jednog momenta kada je umalo dobila fras od plača i ridanja .... nema šanse da je ostaviš.... najvjerovatnije da je to samo faza kao sto je i kod nje bilo.... taj neki strah da nece vise nikada vidjeti svoju mamu...pojma nemam od kuda to jer se ona zaista ničega ne plaši

elem da skratim ...to je proslo prije otprilike par mjeseci ... valjda je skontala sta li

Majku mu Lenka, sada je napunila 4, zar ne? Treba jače od godinu da čekam da bi to prošlo?

jeste...prije 3 dana je napunila 4 godine

sve je individualno Tasho od djeteta do djeteta .... nekome prije nekome poslije prodje taj strah .... ja sam ti samo napisalal svoje iskustvo....e sad kako ce biti s ovim malim ...ne znam ...živi bili pa vidjeli 

Joj, duća moja majena!

Pisala si u jednoj temi o Maslovljevoj hijerarhiji potreba...

Tu se krije odgovor... Deca na tom uzrastu imaju strašno izraženu potrebu za ljubavlju i sigurnosti.. I traže je kada god osećaju da im je potrebna.. (nije džaba potreba).. Ti si njega ostavila kod bake privremeno, ali deca nemaju jasnu predstavu o vremenu, kao mi,  i tada se javlja ova potreba i strah da mama možda neće doći. To je unutrašnja potreba koja se glasno naglašava kod dece, dok je kod nas odraslih zapakovana i trista pancirki... Zamisli da vičeš na glas mužu :"A hoćeš se vratiti s posla danas? A jel sigurno? i plačeš..." A u glavi ti je strah od saobraćajne gužve recimo, od nekih nesreća, ili bilo šta što bi moglo poremetiti njegov dolazak. Dakle, mi ne vrištimo na glas, što ne znači da ova potreba kod nas ne postoji. Ali zato ih deca jasno ispoljavaju, i to se nama odraslima čini strašno.
Pohvaliću te kako si mu lepo objasnila sve što treba na telefon, i možda radi njegovog osećaja sigurnosti, treba da se čujete svaki dan dok je kod bake. A onda polako će se priviknuti, jer i baka će sigurno ponuditi neke sadržaje da se s njim igra gde mu neće odvajanje predstavljati osnovnu preokupaciju u glavi, već igra i druženje sa bakom...

_____________________________

ŽENA JE STENA!

Ma do pre mesec dana je bio kod nje svaki petak veče, od nekih 17-20.30 i subotu od 9-15h, i nikakvih problema nije bilo. Igrao se, radovao se odlasku tamo, jer moja mama je sačuvala sve moje i bratove igračke, pa mu još i ona nakupovala gomilu. Ona sa njim radi sve ono za šta ja nemam živaca: crtati kredom po tabli, bez obzira što nakon toga oko table ima s prsta trunja od krede, lepiti sličice, slagati puzle, kopati baštu i biti blatnjav do lakata... ma sve ono što mi mlade mame, pa eto priznaćemo (ili ću bar ja priznati), retko imamo živaca da radimo.

Baš si me nasmejala sa tom Hijerarhijom potreba, drago mi je da si se toga setila, i verovatno si u pravu.
Samo me je eto pogodilo, i morala sam da vam napišem svoju muku.

Nema veze Tasho, ova potraba se javi onda kada se osetimo ugroženim... Ni tebi ne pada na pamet svakodnevno da će se nešto loše desiti..
Ko zna šta može biti, mogao je na TV-u, u nekom crtiću ili u priči nekoj, ili ko zna gde da vidi da neko nekoga napušta, odlazi, ne vraća se...
Može biti i da je baka nesvesno zabranila nešto što bi mu ti dozvolila, a do sada nije koristila tu zabranu..


_____________________________

ŽENA JE STENA!

Biće to sve ok, i neka si podelila muku ovde... 

_____________________________

ŽENA JE STENA!

tik-tak-tik-tak jedva čekam da idem po njega!!!!

< Poruku je uredio Tasha RR -- 29.4.2009 14:55:26 >

Mama i tata su mi pričali da su me sa nepune dve godine ostavili sa bakom na par dana i otišli na more. Baka živi sa nama i nije znači bilo odvodjenja u nepoznatu kuću. Kažu da su morali da ih zovu nakon dva dana da se vrate smora jer sam ja odbijala i da jedem i da saradjujem sa bilo kim! Kad su se jadni polomili da stignu u niš što pre, ja nisam htela da ih zagrlim niti da budem u njihovim rukama ceo taj dan. Bila sam ljuta.
Ja se toga ne sećam.

Sećam se da sam sa 4 godine već išla sa bakom svuda gde je htela da me vodi. Išle smo u selo, u Beograd.... Nije mi bio problem da odem negde bez roditelja. Mnogo sam volela da putujem

_____________________________

Imperfection is beauty, madness is genious, and its better to be absolutely ridiculous then to be absolutely boring.

I meni se desava u zadnje vreme da me sin stalno trazi. Kad neko drugi ode po njega on trazi mene, jednom je cak i scenu napravio svom teci, vikao je kako ga ne poznaje i kako ce mama doci po njega. Sreca pa tecu znaju u zabavistu i pustili su ga sa njim kuci
Do skoro me nije toliko trazio, a sto je stariji sve mi je privrzeniji. Meni ne smeta, ali se brinem da to ne postane neka opsesija. On uopste nije bio dete koje je vezano samo za roditelje, a sad se sve vise pretvara u to. A jos kad dodje beba i ljubomora, sta cemo onda?

Svako jutro iz vrtica me isprati reenicom: "Ti ces doci po mene?" "Da, najverovatnije cu doci ja, ali ako budem morala da se zadrzim na poslu doci ce deka po tebe, nista ne brini". I nema scena, bacanja i plakanja, njih dvoje su drugari. A da je vezana za mene, pa naravno da jeste, ipak najvise slobodnog vremena provodi samnom, tata radi duze pa nam se kasnije pridruzi. I tacno razaznajem faze kada se njene potrebe za mnom/nama menjaju..

e, imam pitanje. Devojcica koju čuvam ima 3 godine i kreće u vrtić, a pošto mi je malena rod i mnogo je volim, interesuje me da li je ostaviti puno vreme ili postepeno prilagoditi dete na vrtić, mislim ono, prvi dan sat, drugi dva i tako, da ne dobije taj strah od napuštanja, jer razlog zbog kojeg želimo da dete bude u vrtiću je taj da provodi vreme sa vršnjacim i stekne neke navike u grupi, nauči pokoju pesmicu, jer ovako neće. Dete je vrlo slobodno u odnosima sa okolinom, ne stidi se i ne plaši ljudi, bilo bi šteta uništiti to, Ja sam za varijantu postepenog, sa majkom u blizini. Još da dodam, imam 45 godina i sećam se jednog jedinog svog dana u jaslicama, nisam imala ni tri godine, ne znam tačno, ali nekih 7-8 sati sam neprekidno plakala i sad imam tu sliku pred očima iz one male perspektive. Mislila sam da me je mama ostavila da umrem tu sama i jadna. Ipak je došla po mene i više nikada, do predškolskog polaska, nisam otišla u tu zlu ustanovu.