Strah od bolesti, strah od toga da će biti los ucenik i da ce imati problema zbog toga, strah od "društva", droge, strah da ga nismo vaspitali kako treba, strah od toga da nece biti dovoljno uporan u životu, strah da on ima strahove od necega....


_____________________________

Jer smo tako u mogućnosti!

Milion strahova imam... I tek sad mi nije jasno kako mi mama nikad nije branila da izlazim i samo pravila face kad bi dosla kasno ili rano ujutru.Strah me skole, puta od skole do kuce, automobila. Najvise me strah danasnjeg vremena i loseg drustva.
Jos od kako su se rodili mm i ja ih sami cuvamo, nekako nemamo poverenja u druge, malo vise on. Ne znam uopste kako sam ja odrasla...

_____________________________

Vidi mama, Kica KOKAGAJ!
A sta je to mama Maja? Sta je to?
Mao...

Sto su starije..da im se nesto lose ne desi, da se izgube, da ih neko ne povredi Sad kad T krece u skolu..jos milion stahova i razmisljanja mi se vrti po glavi!
Ovih dana da li je pravi izbor ta skola jer je mnogo daleko... kako ce ona sama ..da li je to pravi izbor

< Poruku je uredio Anck Su Nmaun -- 9.4.2017 14:36:25 >

Anck, brigati je trostruka i tek dolazi sa vremenom.
Moje je isšrva bilo zdravlje, mleko, da se nerazboli, trci tamo ovamo.žIci ceovde u skolu, sto mi je u nekom procentu jedna odbolnijih stvari, ali cu kao i uvek izvlaciti samo pozitivne strane i nekih losih trenutaka koji hga cekaju u odrastanju. Da zna da se sacuva, da se ne povredi ili da ga nekopovredi, da bude dobar procenjivac svega sto je bitno, jer vreme leti, tek ce sada da mi leti,secam se prvih dana...evo ga, proslo je dve nedelje od rodjenja pa mesec pa tri pa sest...sada je vec 14, milion briga, da sveono sto sam nekada zvala brigama, sadaje smesno, kadaimam ta mala stopala.

_____________________________

Tri svecice upaljene jedna za drugom u noci...prva da ti vidim lice, druga da ti vidim usne, treca da ti vidim oci...
Jer smo tako u mogucnosti!!!

Odkad sam se sa G porodila počela sam da se plašim bolesti. To mi je najveći strah.

_____________________________

Ali, ja sam sanjalica. Verujem u nestvarno. Verujem u ono "ali" svaki put kada mi kažu da se ne zavaravam. Jer nemoguće postaje moguće, ako dovoljno želiš.

Roditeljske brige nikada ne nestaju samo se sa godinama penju na viši nivo.Počneš od brige za mleko i zdravlje pa da li će da polozi malu maturu pa da zavrsi
srednju,pa da li je polozio prijemni za fax pa kada jeste,uči li,da li će dati godinu u roku,pa šta će i gde će raditi,itd itd. A stizu mladji iza njega pa brige opet idu u krug.Ako je sledece devojcica dodaje se jos po neka..joj sto je lepa,vec je gledaju "kreteni",sta ako se zaljubi u budalu itd itd😃😃😃

< Poruku je uredio krin 40 -- 17.6.2017 10:17:12 >

_____________________________

ako muskarac zeli da mu zena bude andjeo mora da stvori raj za nju,andjeli ne zive u paklu

Moj glavni strah za sada, kao mama male bebe, je da joj se sve dobro i pravilno razvija, nemam vecih zelja :)

Kao sto kaze krin, sto su veci i strahovi postaju veci... Koliko god da sam opustena u mnogim stvarima i trudim se da ga "ne davim" stomak mi je vezan u cvor vrlo cesto.

_____________________________

Jer smo tako u mogućnosti!

Slazem se u potpunosti- kako rastu oni, povecavaju se i strahovi... ja se joa uvek plasim da se ne udari jako kad padne... a vec su mi u glavi strahovi koji ce tek da se jave kad poraste- strah od skole, vrsnjacke grupe, pubertet... joj nekada se bas opteretim... da li se roditelj ikada opusti?

Bojim se svega i svacega, za neke bezazlene stvari koje su mi bile bezvezne dok nisam imala dete, sad su postale stvarne. Al to je valjda deo najlepseg posla biti mama

Vidim da je svim mamama isto, pa mi je malkice lakse ( nisam totalno poludela ) cega se sve plasim - bolesti, da nece moci da se navikne na nemlecnu hranu, alergije, kako ce se razvijati...)
Ma svaki dan neki novi strah, a kako raste, gle cuda, rastu i oni :)

Mene je strah i da bi se meni nesto moglo desiti,sta bi onda djecica bez mene 😞

_____________________________

Od svih odluka koje sam donijela u životu za jednu se nikad nisam pokajala,da postanem majka <3

Jer smo tako u mogucnosti ...

To stalno razmisljam.

_____________________________

"Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi"


Jer smo tako u mogucnosti!

I ja povremeno to pomislim. Dobro je da nisam jedina

Ima i toga, i bassmo jednom o tome pricali, Dok je mm brzo vozio nametnula se sama tema.
Pa onda razmisljam i o tome sta bi da se njemu nesto desi...
Al naj veci strahovi su mi vezani za decu.. ne smem ni da ih izgovorim.

Isto Anck, ja imam strah pre svega za decu i mm, brzo to izbijem iz glave ali prisutno je, ne mogu da ga izbrisem

_____________________________

Samo pozitivne misli privlače pozitivne stvari :)

U srcu moje mame i moje srce kuca <3

Valjda je to normalno da roditelj brine prvenstveno za dete i njegovu buducnost. Samim tim se namecu razmisljanja i o tome kako bi i sta bi ono da se roditeljima nesto desi.

Najveci strah imam od bolesti i povreda koje mogu da im se dese.

Setila sam se da sam jednom videla ovu temu.
U poslednje vreme, od kad je M počela da se igra na ulici, mene je uhvatio neki strah. To je mala slepa ulica, do skoro gotovo da nikakvog saobraćaja nije bilo. Ove godine je pored naše kuće napravljena zgrada i sad već automobili češće prolaze. Ja sam sve vreme dok se ona tamo igra u grču. Igra se sa starijom decom i njih roditelji puštaju čak i noću same. A ja sve vreme sedim pored kapije i čim naiđe neki auto istrčavam i vičem da se sklone. Baš me opterećuje to. Imate li vi slične strahove? Ja sam uvek mislila da ću biti opuštena mama, ali sad vidim da izgleda uopšte nije tako. 

Nema opustenosti ni trenutka.


Kad kine, zasto je kinula... 
Kad slabo jede, mozda ce da se razboli... 
Ovi seksualni napadi u poslednje vreme mi pregorese mozak. 😔

Milena, nasa deca su slicnog uzrasta i skroz te razumem. Uvek gledam da mi dete bude u vidokrugu, svaki cas "pazi ovo, pazi oni". Moj D nema jos pet godina, ali mu mi nor. dozvoljavamo da sam ide u pekaru udaljenu par minuta hoda. Doista ide samo kroz park, puno ga ljudi poznaje, ali opet svaki put sam kao na iglama dok se ne vrati. Svakako stojim pri tome da su danasnja deca mnogo zasticenija i samostalnija nego sto smo mi bili u tom uzrastu. A majka k''o majka brine i kad treba i kad ne treba. ♥️

Mislim da sam šampion u opuštenosti u kraju. Dosta roditelja iz komšiluka mi je reklo da se opustilo s decom zbog mene. U fazonu - ako mogu ja svoju decu da pustim, mogu i oni njihovu. Sofija se npr. igrala na ulici sa starijom decom sa nepune 2 godine. Kao, pazio ju je stariji brat koji je imao tad nepunih 5. Deca su se igrala nekad u našem dvorištu, nekad u komšijskim, čujem ih povremeno, ne stalno i nisu mi stalno na oku. Moja mama je ludela kad dođe kod nas i stalno me kritikovala, išla za njima, sedela napolju dok se oni igraju, ja nisam. Kad su bili 1. ili 2. razred puštala sam ih da idu biciklima u muzičku, na treninge u centar, prelazili su i veće raskrsnice. Mi živimo u manjem mestu, ali nema biciklističkih staza, što mislim da je još opasnije. Letos u Turskoj smo ih npr. mm i ja puštali sa drugom decom iz hotela da se nesmetano kreću. Mi budemo na plaži, oni zuje na bazenima, na toboganima... Povremeno dođu, jave se i to je to.Kad idemo u Mađarsku u akvapark ili u Petrolend puštala sam ih same svuda na tobogane, u brzu reku... Sigurno mi je kad su zajedno na takvim mestima. Mama je isto ludela, stalno išla za njima, jednom smo se posvađale i rekla sam joj da neće nikad više nigde ići s nama jer mi stalno nabija tenziju. Da li se plašim? Kad počnem da razmišljam, svakakvi filmovi mi se vrte po glavu, a onda kažem sebi - Stani! Tako ako razmišljaš nikad ih iz kuće nećeš pustiti jer realno može im se i na putu do škole nešto desiti (pratila sam ih i sačekivala ispred škole prva 2-3 dana).Setim se sebe u tom uzrastu da sam sama išla biciklom na engleski, na treninge, kod drugarica. I ne pristajem na priču da je tad bilo bezbednije. Nije. Tad je bio rat, mi smo bili pogranično mesto uz Hrvatsku, često su bile pucnjave, ubijanja u sred dana u kafićima, obračuni razni, droge na sve strane, sumnjivih tipova koliko hoćeš, naoružani i tanki sa živcima, a laki na obaraču posvuda. Sad kad pomislim na taj period, prestravim se.Pričam često s njima o opasnostima koje mogu da se dese i šta da rade u takvim situacijama, da nisu svi ljudi dobri i da ne prilaze i ne razgovaraju s nepoznatima. Mislim da je bolje pripremiti ih na svet u kojem će živeti, nego ih skrivati od istog. 

_____________________________

Na pučini je mir... I mir će nas udaviti...

Didy svaka ti cast. Ja nikada ne bi smela da pustim decu same na bazenima, a da mi nisu u vidokrugu. Verov.cu moci kada porastu. Ali jako se plasim tog davljenja...
Jedan od mojih strahova je i pad kroz prozor. Ne znam... mi smo u prizemlju zgrade tj na visokom prizemlju...al kada odu kod mojih , na 4.sprat, plasim se da se ne naginju kroz prozor. S jos nema 3 god.stalno se negde pentra...pa eto imam strah da se ne popne na stolicu ili sto koji su pored prozora