Poslednji put sam na ovoj temi bila negde u decembru mesecu, kada sam imala missed. Posle pune 3 godine pokusavanja da ostanem u drugom stanju, i lecenja i mene i mm, u novembru prosle godine sam saznala da sam trudna, i naravno mojoj sreci nije bilo kraja. Medjutim, u desetoj nedelji sam imala spontani. Radjena mi je revizija u lokalnoj anesteziji, sto je bilo strasno. Sav taj fizicki bol bude i prodje, ali osecanja su cudo. Ja to nikako nisam mogla da prihvatim. Cak sam bila i na ivici depresije, srecom pa je moja prijateljica psiholog, pa sam sa njom puno pricala o tome, rekla mi je da je sve to sto sam osecala normalno u situaciji u kojoj sam se nasla, ali meni zbog toga nije bilo lakse. Dr mi je rekao da strogo vodimo racuna 3 do 6 meseci. To je bilo pocetkom decembra, a 6.februara sam saznala da sam opet trudna. Nije bilo euforije, naravno bila sam srecna, ali nekako sve sa nekom rezervom, valjda sam se plasila da nesto ne izbaksuziram. Kada sam otisla kod dr i to mu saopstila on me je tako izgrdio, po fazonu nismo normalni, trebali smo da cekamo, ko zna kako ce se sve to zavrsiti. I zavrsilo se 18.septembra (pre 26 dana), rodila sam moju malu devojcicu. Trudnoca, da je pozelite, nikakve komplikacije, nista, osim mucnina u pocetku, porodjaj tezak ali sve se zavrsilo kako treba. Zasto sam vam sve ovo napisala. Zelim svima vama hrabrim zenama da kazem da ne gubite nadu, da ne padate u ocaj, znam da je jako tesko, ali na kraju sve dodje na svoje. Na kraju ipak zagrlimo svoje patuljke i volimo ih do ludila. Verujte da mi idu suze dok ovo pisem. Samo hrabro napred i ne gubite nadu.
_____________________________
Svako ima svojih pet minuta, neko jednom, neko vise puta.
Bubi R + Bubi I = Krofnica Isidora