Što se tiče razlike među penzionerima - ima je, naravno ... Ja SVAKODNEVNO RADIM sa istima . Ima divnih baka i deka , zbog kojih propustim pauzu slušajući njihove divne priče , kako su se upoznali sa svojim dekama , kako se nekada volelo , pisma se čuvala u nedrima ... Deka Martin je jedan od tih divnih ljudi ... ON MI JE NAJDRAŽI PACIJENT ... Iako jede beli luk i slaninu u 5 ujutru pa posle bljuje po svima nama - meni je i dalje drag... Pričao mi je kako je kao mladić pravio čeze ... Sve mi je objašnjavao , kako je to nekada bio zahvalan posao, a njegove čeze bile najlepše ... Baka Verica je isto divna žena ... Slabo vidi , a kada je saznala da volim smokve - onako polu-slepa mi je skuvala slatko od smokava ... Divni ljudi ...Ima ih , zaista ... Svaki dan ih imam jedno 20-ak ... E sad , zamislite pored njih jedno 30-ak ljudi totalno drugačijih , kukaju i kad im nije ništa , maltretiraju te , imaju zahteve za poludeti , hoće samo pažnju za sebe ... Vređaju te ... Ali opet , zbog onih divnih ljudi sa početka priče ja se radujem što idem na posao ...

Naravno da ima razlike medju penzosima, bas kao i medju trudnicama  Neke mi dodje da zadavim kako se ponasaju, ali to pravdam hormonima. Mozda je i mene neko hteo da mlati, pa eto nije....

_____________________________

Zgodna nisam, ali nezgodna jesam

...and all I can do is try

Ma ja ne mogu da ih smislim, pogotovo ove penzionere sto su na mufte sa 45-50 godina otisli u penziju, zdravi, da zdraviji ne mogu biti i dokoni po citav dan.
Kod mene se na spratu stalno skuplja, kako ja volim da kazem "samit baba", njih 5-6 u pola 8 ujutru kad krenu da se raspravljaju i to sve ispred mojih vrata. Obavezno me probude, nekoliko puta sam izletela i svasta im rekla, ali to nema ni stida ni srama, obraz djon. Ponasaju se kao da su oslobodili Beograd.
A tek kad me je penzos, kad sam ujutro u 7h isla na fax pitao gde mi to deca idemo tako rano  Jbt, pa de si se ti zaputio ?! Sebicni, samozivi, sujetni, ali ja mislim da je to takva generacija. Dosli ko zna odakle, ziveli po kojekakvi rupama, onda dobili stanove u gradu i dalje se ponasaju kao da su u svojoj basti, ostavljaju smrdljive cipele ispred vrata, kupaju se 1 nedeljno, kad udjem u lift posle nekog od njih smrdi na ubudjalo. A tek u stan kad udjes, nikad otvoren prozor i naravno cuveni beli luk i zaprska, uvukao se miris u tapete.
Sve znaju, sve mogu, polupismieni su, zavrsavali neke dopisne skole usput, nikad u zivotu nikakva zadovoljstva sebi nisu priustili, a zavide drugima.
Mislim da mi necemo ni da docekamo da budemo penzioneri, tako da se ne brinem za svoje ponasanje.

Mene je jedan deda pre neki dan na buskoj stanici pitao "Izvini devojčice, šta je to provizija?", kada sam mu rekla, on mi je objasnio da on to nikada do sada nije paćao u banci kada plaća račun za telefon. Rekla sam mu "Super, blago Vama, ja svaki put jesam!" 

ja se uvek samo zapitam kakva li cu ja da budem?
Inace, sam cesto okruzena penzosima, zivim sa njih dvoje ( svekar i svekrva) i jednu stvar nemogu nikako da shvatim: a zasto se bre sada u penziji budite u cik zore? Mislim, ko da im je doslo iz negde u glavu da nemaju jos puno od zivota pa nebi da ga protrace spavajuci . ( a ja inace toliko volim da spavam da bi si pola zivota prespavala)



_____________________________

Bez dece kuća ne raste

E, stvarno su neverovatni !

da, i kad vec "pljujemo" da dodam i ovo. kupili smo svekrvi u Vipu onu Nokiu na preklop, posto je imala neki stari tel, za koji, kad joj zvoni, prvo je morala da ga nadje u torbi, onda isto tako da nadje naocare u torbi, pa da stavi naocare, onako teatralno odalji telefon od ociju pa tek se onda javi!
Mislila sam da ako joj kupim mob na preklop, pa namestim da cim ga otvori, odma se javlja (da meora da trazi naocare da bi nasla dugme za javljanje) da ce to resiti taj problem, i necemo morati da cekamo celu vecnost da se javi kad je zovemo. Jel mislite da je pomoglo?
Ma kakvi! Sad kad je neko zove prvo otvori telefon (iako ima eksterni displej namesten za najveca slova, da vidi lepo i bez naocara ko zove pre nego sto ga otvori) pa onda ga opet onako teatralno udalji od ociju (da vidi ko zove) pa kad tek onda prisloni na uho da se javi. A mi dotad vicemo: Halo! Halo! i zamisljamo sta je moglo da se desi sa njom ili sa telefonom da se javila ali se necuje nista!


_____________________________

Bez dece kuća ne raste

I moji baba i deda, i jedni i drugi su bili tako, malo nezgodni. Kad smo isli u selo npr.  i kad vide da imamo novaa kola, ili garderobu, ili se vratili s letovanja odmah krenu da kukaju kako se mi razbacujemo s parama, kako oni rade ceo dan i bolesni su i umorni itd. A jednom je deda otisao u banju i vratio se posle 3 dana jer se smorio tamo, bilo mu dosadno ?!
Ma ja kazema da je to takva generacija, naopaka, odrasli u bedi i citav zivot rmbali, nikakva zadovoljstva nisu sebi priustili, citav zivot se ponasaju i osecaju kao zrtve i mi smo im cudni i nezahvalni jer se razbacujemo i ne radimo nista, po njihovom.

Ja ne mogu više da opišem koncentraciju besa koju nagomilam u sebi svaki put kada izađem iz kuće , a sve zbog penzionera !! Jao , Bože prosti , ali počela sam toliko da ih mrzim , da je to strašno !!! Padam danima u iskušenje , da špojedine meuzaleme , u 12h po najvećem suncu zaustavim i pitam A GDE SI TI , MAJKE TI , KRENUO ?? Mali milon puta ih po najvećem suncu vidim kako mile po ulicama , guraju se svuda ,sve moraju da vide , sve moraju oni da procene , prokomentarišu ...

Najveći fazon je taj , što sam sad u avgustu mesecu išla kod lekara , i vraćala sam se kući oko 15h . Napolju milion stepeni , ja ušla u bus kod Bazara . Sela sam pored nekog dede . Gužva , milion ljudi , znoj lije s mene . Na sledećoj stanici ulazi još jedan penzioner , drugar ovoga štosedi pored mene . Ja sedim i dalje . Upuste se oni u priču , sve preko moje glave , i pita ovaj što je tek ušao ovog što sedi : "A gde si ti pošao?" A ovaj metuzalem pored mene odgovara : "Ma ne idem nigde , seo sam kod okretnice u autobus da se malo provozam , šta ću raditi kući , dosadno ... " Ja - U ŠOKU !!! Došlo mi je da mu izređam pola familije , dokonom idiotu , što se voza po autobusima na plus 40 !! I posle kukakju kako im nije dobro , padaju u nesvest po gradu , ne može hitna da ih pokupi sve ... Uh !! jedva sam čekala da izađem iz busa , inače ne znam da li bih mogla da odćutim ! 

U trudnoći sam bila kivna na penzionere. Nisam se vozila autobusom, ali u svakom redu su morali da mi dignu pritisak. Ali, nekako, nije me to previše doticalo. Moji baka i deda su bili živi, i nekako sam uvek podrugljivo gledala te nadrndane penzose, jer sam bila ubeđena da ih niko na svetu ne voli, pa moraju negde da se iskale.

Međutim, nedavno sam ostala bez auta. Prvo vreme sam se vozala taksijem, ali mi je to preskupo. Sad svaki dan, svuda, idem gradskim.
Duša me nekad zaboli!
Kada sam sa Nebojšom, SVI (osim tinejdžera, ali njima je to u prirodi, da budu buntovnici) ustaju da sednemo, dakle prvih 6 mesta u busu se automatski oslobodi. Dekice sa štapom, žene sa kesurinama, ma svi.

A kad sam sama...uf...u svakoj bakici i dekici ja vidim moje, koji od nedavno više nisu sa nama.
Moja baka je bila izuzetno vesela i vedra žena. A onda se razbolela. Nikad nije morala da ide busom nigde, ali da je morala, verovatno bi svima delovala kao nadrndana bakica koja žuri da sedne. A ona je bila...tužna, razočarana i besna na sudbinu i život, što mora da ostavi nas...ma milion koji smo je obožavali. Boleo je svaki deo tela, a nosila je taj teret kako god je znala i umela. Bolele su je kosi, jedva se držala pred kraj. I nikad nije delovala bolesno, nego tužno. I to se nekad na njenom licu moglo drukčije protumačiti. Da nije imala nas, morala bi svaki dan da ide po raznim domovima zdravlja i u Kamenicu jednom nedeljno, autobusom. Po kiši, snegu, suncu.
I moj deda...bio je namćor, nije voleo ljude, ali je bio najbolji deda na svetu.
Ni jedno ni drugo nikada nisu bili grubi i prosti, iako je neko, ko ih ne poznaje, mogao to da pročita sa reljefa njihovih lica.

Nemojte, molim vas, grešiti dušu.

Neka od 5 penzionera, samo jedan nije folirant. Neka je samo jedan morao po najvećoj vrućini da izađe, jer je njegov doktor na godišnjem, a hitno mu treba lek. Pa meni bi se srce iskidalo na komadiće da uopšte moram da razmišljam da li sam pogrešila.
Ovako, ustajem svima. Kojima to nije potrebno-njima na savest. Meni je duša čista.

< Poruku je uredio Nedja -- 8.9.2010 10:58:15 >

Meni su bake ustajale u autobusu dok sam bila trudna, gurale me preko reda u prodavnici i posti i sad mi uvek upute divan osmeh kad me vide da guram kolica, i obavezno mi se sklone sa puta. Ja volim stare ljude, postujem ih kakvi god da su i dusa me boli sto znam da ima mnogo onih koji nemaju vise nikoga svog da im uputi lepu rec i da ih saslusa.

_____________________________

Mina, persona non grata :)

Mišljenje je kao zadnjica - svako ga ima.I ne samo što ga ima, već ima i potrebu da skine gaće i drugima maše istim ispred nosa.

Ja napisala na prethodnoj strani da ima svakakvih , ja radim sa penzionerima , i neki su mi diiiiiivni , baš kso onaj deda Martin o kojem sam pisala , koji se redovno znao izbljuvati po meni , ali sam uživala da pričam sa njim . Takve penzionere volim , i oko njih mi ništa nije teško . Ali brate mili , one dokone , koji se stalno svađaju , ne volim . One kivne na ceo svet , koji čini mi se i izlaze iz kuće samo da bi se posvađali sa nekim - e njih ne volim . Pravim ja razliku , ne brinite , i vidim je , i te kako , šta više , magistrirala sam na njoj . Delim penzionere na divne ljude rastužene bolešću , ali sa nekim osmejkom koji ti udele uvek , jer su im srca topla , i na one drtine koje će te satrati , i koji su mene u 6 mesecu trudnoće terali da im obuvam cipele ,onako drsko , a mogu sami , provereno , jer kad ja nisam tu , prvi se preobuju i poruše sve pred sobom da uđu u garderobu .

Bubo, nadam se da znaš da moj post nije bio namenjen nikome, i da nije bio kritika.  Znam ja, da ih ima svakavih. Al i mladih ima svakakvih. Pisala sam baš konkretno o autobusu, jer se tu ne može baš za par sekundi proceniti da li je neko bolestan ili nije, da li je morao da izađe ili ne (znam i za onog što se vozao u krug ali da nije rekao na glas, ti to ne bi mogla da znaš).
I nikako ne pričam o odnosu trudnica-penzioner, i majka sa malim detetom i penzioner. To je drukčije.

Bila sam prisutna u autobusu kad je jedan mladji covek povikao na stariju gospodju gde ide i sta trazi ujutru u autobusu i zasto penzioneri ne idu kasnije nego u isto vreme kad i oni koji rade. Gospodja se polako okrenula i smirenim glasom mu odgovorila: "E, mladi covece, idem kod jednog kao sto si ti, tako drcnog i bezobraznog da mu cuvam dete jer se razbolelo i ne moze u vrtic".  Mladic je ucutao a gospodja tiho progovorila " E deco, deco nasa"   

Hvala Nedjo, uopste nisam videla ovu temu.
Naime, i ja putujem autobusom i srecem GOSPODJE, i stare ljude i oni su uglavnom bezobrazni.
Ali isto tako postoje ove bake, kao ova moja juce, koje ne znam ni kako bi usle u autobus, jer jedva hodaju. Pri tom, kroz pricu bakica je rekla da ovde ima samo muza koji je bolesniji od nje  . I kako ona da ode u Dom zdravlja? Ili bilo gde? Kako da donese kese iz nabavke, kad jedva stoji na nogama?
Za njih svakako imam razumevanja i uvek cu pomoci

Mi imamo baka Canu na spratu. Divna zenica, jako slaba i jedva se krece. Ima puno rodbine i svi je obilaze ali ima dana kad joj treba pomoc. Bacamo joj smece, nosimo torbu, pomazemo do lifta... nista specijalno, ali bar nekad malkice pomognemo. Dolazila je da obidje Vanju, kupila mu zvecku i nije htela da mi prilazi. Kaze da stari ljudi treba da se drze dalje od dece. 

_____________________________

Mina, persona non grata :)

Mišljenje je kao zadnjica - svako ga ima.I ne samo što ga ima, već ima i potrebu da skine gaće i drugima maše istim ispred nosa.

MIna bas lepo od vas  Na to sam i mislila.
Kad bi svako od nas tako radio bar za jednu staru osobu iz svog okruzenj. To nam je bukvalno deset_ak minuta, a njima puno znaci sigurno

< Poruku je uredio Suncicabg -- 3.9.2011 9:40:41 >

Vec sam pisala, i evo opet cu-mene penzioneri ne nerviraju (osim svekijevaca). Razumem da se u tim godinama i sa zdravstvenim problemima koje uglavnom imaju, moraju psihicki izmeniti. Ko zna kakve su im i zivotne price, gde su im deca, rodjaci. O svemu tome treba razmisliti pre nego sto se nadrndamo na nekog deku koji je, po nama, u pogresno vreme u autobusu. 

_____________________________

Mina, persona non grata :)

Mišljenje je kao zadnjica - svako ga ima.I ne samo što ga ima, već ima i potrebu da skine gaće i drugima maše istim ispred nosa.

Imam samo jedno da poručim dragim našim penzionerima i penzionerkama:

Draga gospodo i gospođe!
Nemojte nam stalno isticati kako ste bolesni, od kojih bolesti bolujete i koliko lekova dnevno popijete. I vi ste nekada bili mladi i zdravi i sve ste mogli da uradite bez ičije pomoći.
Setite se da možda u vašoj okolini ima nečije dete koje boluje od neke bolesti, koga majka gleda svaki dan, plače krišom i pati jer zna da ne može da mu pomogne.
Podelite sa nama  deo životne mudrosti koju ste stekli na svom dugom putu, jer, ko zna da li ćemo mi sami toliki put do starosti prevaliti.