Ja bih volela da i još koja ženica napiše neku svoju uspomenu na nekoga , na nešto . Neko posebno sećanje , događaj . Pa makar pisala i naopačke .

Ja bih rado,ali ne znam uopste kako da to fino srocim.
Hocu jednom,kad mi malo inspiracija dodje.Cuvam mnogo dragih uspomena,potrudicu se da ih podelim sa vama!

Bubo ti si čudo

Ma pišeš bolje od bilo kojeg pisca,pjesnika,novinara i svih tih koji pišu i izvještavaju i saopštavaju

ma predivno pišeš ženo

_____________________________

"Žena nikada ne može biti previše bogata, previše mršava i imati previše cipela”

Moj pokojni očuh je bio predivan čovek . Od one vrste neprimetnih i povučenih , a srdačnih i dobroćudnih ljudi .
Nije puno pričao . Kao da se plašio kako će ljudi protumačiti nerazgovetne rečenice rasparčane njegovim oštećenim sluhom .
Umeo je ponekad da "lupi" nešto , ali se zbog njegove dobrodušnosti niko nije podrugljivo smejao , nego nam je svima to bilo jako simpatično . Sećam se njegovog odgovora , gledali smo film , i ja ga pitam koji je to film , a on , onako po srpski , kaže "to je JAMES Bond" .
Sećam se svoje prve cigarete , njega koji me je zatekao "na gotovs" , nasmejao se i rekao "pa ne stoji ti ta cigareta baš lepo , ali ako moraš ..." . Od tada je on znao da pušim , a mama je saznala tek posle par godina ... Nije me izdao
Sećam se i naših prvih mesec dana bez mame , koja je otputovala u inostranstvo . Ja sam "kuvala" . Jednom sam skuvala tako slan grašak da je terao suze na oči . I počela da plačem . A on video suze ,uspaničio se , uzeo pun tanjir , pa počeo da jede . I kaže "ma nije strašno" . A ja počela da se smejem , i odmah mu donela pola litre vode , da "gasi" .
Sećam se i perioda kada je mama bivala sve više uznemirena . Krila je neke papire , nalaze ... Nakon nekog vremena skupila je hrabrosti da mi kaže da B boluje od raka . Nisam poverovala . Meni je to bilo nemoguće . On ne može biti bolestan !
Potrudili smo se da on ne sazna . Možda će nas neko osuđivati zbog toga , ali , poznavajući njega - procenili smo da je tako najbolje . Klonuo bi duhom . Predao bi se . Odustao . Nestao ... Ovako , potrudile smo se da njegovo preostalo vreme ulepšamo , da uživamo , da se volimo ... I tako je i bilo ... Puno smeha , radosti , zagrljaja . Sećam se kako su se mama i on masirali oklagijom , i to onom što ima male drške sa strane . Mama ga je kritikovala kada ne bi obavio svoje kučanske poslove (jer je bio vitalan , uprkos bolesti , i do zadnjeg dana na nogama) , a uglavnom kada bi zaboravio da "iznese smeće" (čitaj - skromni zamotuljak laganih stvari koje je mama pripremala da on "muški" odstani iz kuće ) . Nismo dozvolile da se oseća "bolesnim" , niti da primeti da se išta promenilo .
Njegov kašalj i povremenu malaksalost pripisivale smo upalama pluća , virusima koji su harali , pa i njegovom višedecenijskom pušačkom stažu . Jednom , kada sam ja posle par meseci doputovala iz CG , mama mi je rekla da je B krenuo na hemoterapije , i dogovorile smo se da ja idem sa njim . Prihvatila sam , ma ne bi ga ja pustila samog , nema šanse . I , došli mi u bolnicu , pa na onkologiju , koja je bila spojena hodnikom sa odeljenjem za dijabetes . Seli na tvrdu , drvenu klupu , čekamo . On gleda plakate po zidovima , silne natpise "pobedite rak" i slično , pa se čudi , oči mu se šire , postaje nervozan . Pratim šta se dešava , a on me u jednom momentu pita : "A što si ti mene dovela ovde ? Ja treba da primim infuziju a ovde sve nešto vezano za rak " . U mojoj glavi haos . Šta da kažem ? Setim se , uzmem nalaz laboratorije i "ljutito" počnem da mu pokazujm prstom na rezultat šećera : "Eeeee , šta što sam te dovela , smlatio si juče tepsiju princes krofni , pogledaj šećer koliki ti je . Vidiš da je ovde za dijabetičare ambulanta , moraju da vide šta će sa tim , možda da ti promene infuziju ..." On me gleda , odmah mu je lice dobilo boju , smeška se , i teški kamen zabrinutosti pao mu je sa ramena . Pao , meni na savest ... Tada sam ga prvi i jedini put slagala ...

Umro je 2.oktobra , pred zoru . Tiho , bez patnji , bolova . Do poslednjeg dana se smejao , šetao . Mama je dala sve od sebe , i on do poslednjeg dana nije pao u postelju . A rekli su nam , rekli su nam da će se samo odjednom ugasiti . Rekli su da će se ugasiti 3 meseca nakon postavljanja dijagnoze . A ugasio se posle 3 godine . Spokojno , bezbrižno , na rukama moje mame .

Na početnoj strani knjige koja je objavljena par meseci nakon njegove smrti pisalo je :

"Tebi , koji sada , ušuškan u oblake
kroz Nebeski Durbin proviruješ u moje strofe ...
Znam da ovih dana nebom odzvanjaju fanfare u moju čast i da , tamo gore , slaviš .
I da si ponosan.
I treba da budeš . Jer , ova knjižica je tebi u čast ... Tvoje prvo unuče ..."

Bubo zmaju

_____________________________

PENDREK JE ČUDO, MOŽDA ČAK I VEĆE NEGO HEPEK

"Čovjek ti je, bona, teški hajvan i ovo malo duše šejtan mu dade da mu teže bude!"

Moja bolna a i ujedno divna uspomena je na moju baku koja me je gajila do 7 godine i kod koje sam zivela.To su mojih 7 najlepsih godina zivota.Ta zena nikada nije pokazala umor ili tugu ...uvek spremna za razgovor,salu,smeh,zagrljaj....evo vec sada mi idu suze na oci... svako jutro ona dok mi spavamo ode i napravi nam dorucak listice,sendvici ili przenice ali na njen nacin i kada se mi probudimo ona ulazi u sobu i kaze Lole moje milo evo bakana ti spremila dorucak...Imala je velikih problema sa kicom jako tesko se kretala ali nikada to nju nije sputalo da bude sa unukama i da ih cuva odgajila je nas cetiri sestre....
Uvece sedne i prica nam price iz svoje mladosti i nekih za nju bitnih dogadjaja iako sam te sve price znala uvek sam ih sa paznjom slusala jer je ona to svaki put na nov nacin docaravala uz smeh i salu....Ona je pravia NAJBOLJE sarme na svetu pored nje sam ih zavolela i to mi je najomiljenije jelo,sarme od moje bake....Kasnije kada sam krenula u srednju skolu tada nisam zivela kod nje nego sa mamom i tatom ona kaze mami nemoj da kazes Brani nego dodjite kod mene da je iznenadim napravila sam joj sarme pun lonac da nosite kuci....joj Boze moje srece najbolja baka na svetu.......
Kada je bila pred kraj zivota zvala me je na telefon i mucenica jedva je pricala ali samo nazove da vidi kako sam....
Umrla je od cira na zeludcu i greske lekara jer nisu na vreme videli sta se desava i dan pred smrt sam je poset_ila i samo je mene prepoznala od svih cetiri sestre samo mi se blago nasmejala i ja sam je poljubila u celo i to je bilo moj zadnji poljubac upucen njenoj sedoj gustoj kosi....
Otisla je zauvek pre 7 godina ostavivsi strasnu prazninu u mom srcu.....nikada je necu zaboraviti MOJA NAJBOLJA BAKA NA SVETU,NAJVISE JE VOLIM NA SVETU!

< Poruku je uredio Brana -- 15.2.2011 14:35:31 >

Više se ne rađaju žene poput naših baka i mama ...

Danas sam se setila ovoga... nakon vise od 10 godina!
Studentski zivot u drugom gradu...
Drugarica koja je zivela sama je imala obicaj da nam dodje u posetu i donese krompire!!!!
Obozavale smo da ih pecemo onako cele u rerni i jedemo sa kajmakom!!!

Mljac mljac

Kako mi nedostaje miris varenike i grube a nežne ruke moje bake...
Našla sam ovu sliku kod strica među fotografijama, slikana je negde 30ih godina prošlog veka, moj stric je ova beba, a on je rođen 1933. godine ... Prava Crnogorska slika

Na slici moja baka drži strica, moj deda tetku ...




< Poruku je uredio BubaMira -- 21.5.2011 15:48:52 >

Pročitala sam neki dan "Provincijalac" od M.Kapora i oduševio me detaljan opis uspomena, jer sam zaključila da se ja ni jednog događaja iz prošlosti ne sećam tako detaljno kao da su se juče zbili... Pamtim neke detalje-recimo neko mesto, miris, zvuk.... Možda koji detalj više kroz anegdotu, ali ne mogu recimo da se setim o čemu sam razmišljala, ne uspevam da evociram osećaj iz tog prošlog vremena... Nekad mi se desi da ljudi nešto prepričavaju i kažu: sećaš se bila si tamo... A ja iskreno nemam pojma
Da li živim toliko brzo da zaboravljam ili nisam jedini slučaj? U svakom slučaju, primetila sam da sam tip osobe koju najviše evociraju mirisi. Oni me najdublje pokrenu i samo tako nekad zaista uspem da se setim nekoga ili nečega kao da je juče bilo...

Doslo vreme da se sredjuju odmari, skloni nepotrebno i oslobodi prostor.....
A ja i dalje ne mogu da sklanjam stvari, imam taj problem da se uzasno vezujem za stvari, kao da ce one nesto promeniti...
Za svaku stvar koju sam uhvatila iskocilo je 10 uspomena i povikalo "nemoj da me bacis"


_____________________________

But it ain't how hard you're hit; it's about how hard you can get hit, and keep moving


Honey, I'm Home

_____________________________

Twenty years from now you will be more disappointed by the things you didn't do than by the ones you did. So throw off the bowlines, Sail away from the safe harbor. Catch the trade winds in your sails. Explore. Dream.

Jer smo tako u mogućnosti!

_____________________________

JER SMO TAKO U MOGUCNOSTI!

Juce smo sluucajno nabasali setajuci na mesto gde je nasa prica pocela pre 15 god. skroz smo zaboravili da to mesto i postoji

uh raspakah se i posle vise od 3 godine od smrti moje bake ja i dalje ne mogu da kontrolisem emocije, suza suzu stize cim pomislim na nju, kako mi nedostaje
to je bila baka koja je sve cinila za mene, secam se svako jutro bi mi pravila palacinke ili krofne, ugadjala mi na 1000 nacina, takve osobe se vise ne radjaju, zao mi je sto moja deca nemaju takvu baku...
uh idem iz teme, ne mogu da se prisecam, boli jako

_____________________________

Moja baka srce ima,
ovoliko, ovoliko,
znam da baka mene voli,
kao niko, kao niko...

Moje rodno mesto moja kuca rado bih se vratila tamo