Ja mislim, možda i grešim, da i preterana briga za dete, pažnja, neću reći ljubav, jer ona nije nikada preterana, može da dovede do toga da dete bude razmaženo ili histerično. Ja gledam po sebi, prva tri meseca nisam noću uopšte spavala...brinula sam da mi se dete ne prekrije preko glave i uguši, da se ne udari, ogrebe, da joj nije vruće, hladno...i tako čitave noći, nikako nisam mogla da se opustim - iz ove perspektive rekla bih da sam bila pravi psiho Nastavila sam u tom pravcu da budem preterano brižna mama, mada nikako u tom procentu kao ranije. Drugo, moje dete je prvo unuče sa obe strane - ugađanja ima na pretek, stvarno je i jedni i drugi gledaju kao malo vode na dlanu, i dozvoljavaju joj sve i svašta. E sad, ona nije histerična, ali kad nešto naumi, tera do kraja i sa njom nema kompromisa, tj. ili je po njenom ili je u pitanju plakanje i ljutito negodovanje sa sve krokodilskim suzama.
Kako god, daleko je od toga da pravi scene, ali to je pretpostavljam samo zato što se kod MENE zna šta se sme i šta se ne sme. Iako sam izuzetno brižna, neka pravila moraju da postoje.
_____________________________
"Nemoj da plačeš, tu je tvoja seka"
"Bato, puno te volim"