Nisam znala gde da smestim ovu pesmicu, divna mi je, a nisam primetila da je zastupljena među decom, izgubila se u moru nekih novokomponovanih tekstova... Sećate li se ove pesmice? Grigor Vitez...
STO VUKOVA
U šumi je bio Jova.
Tamo gazao,
Šalabazao,
A kad se vratio,
Svima je kazao:
— Vidjeh, ljudi, sto vukova!
Zubi strašni,
Oči sjaju,
Pa urlaju,
Zavijaju...
— Sto vukova? Oho-ho!
Nije valjda ravno sto?
— Ne baš ravno — reče Jova —
Al šezdeset_
Il pedeset_
Bilo je vukova...
Zubi strašni,
Oči sjaju,
Pa urlaju,
Zavijaju...
— Nemoguće... jer pedeset_
Druže moj,
Pedeset_ je velik broj.
— Možda nije baš pedeset_,
Al dvadeset_,
Možda deset_...
Prebrojat ih nisam mogo —
Bilo ih je mnogo, mnogo,
Zubi strašni,
Oči sjaju,
Pa urlaju,
Zavijaju...
— Ma ni deset_ nije bilo!
To se tebi pričinilo.
— Baš kroz šumu, lišće, granje
Promagliše —
Da li manje
Ili više —
Tko da zna?
Al jasno vidjeh dva.
Zubi strašni,
Oči sjaju,
Pa urlaju,
Zavijaju...
— Ma ni dva ih nije bilo!
To se tebi samo snilo.
— Al ja sam im štropot čuo!
Nešto tamno projurilo,
Vučjega je roda bilo...
— Sigurno je bio miš,
Crni miš, Ili-niš''!...
— Vidio sam:
Nešto šušnu,
Nešto šmugnu,
Šuma gusta, ne vidiš —
Može biti
Šušnu
Šmugnu
Poveliki miš...