eugenija, nenja, svaka čast žene. zaista potresno, neznam kome je teže- onome ko to doživi lično, ili bližnjima koji pate gledajući svoje voljene kako ih bolest krade. tužno je što se može desiti bilo kome, a tako malo razumemo težinu tih oboljenja i tako malo umemo pomoći i sebi i bližnjem. imam komšiju, nekada prelepog, kreativnog mladića, videla sam kako tone i gubi se, uvek kad mu je bolje se javi, popričamo reč-dve, ali često u njegovim očima gori takav sjaj i vrišti praznina zbog koje mnogi imaju strah od njega. on nije agresivan ni prema kome sem prema sebi, ali ljudi se plaše nepoznatog, a on... kao senka. znao je da koga god zna prati ulicama, ćuti i prati. ne prilazi, kao da se boji da će biti oteran ako se previše približi. dok ne zaboravi ili ne krene za nekim drugim. nigde ga nisu mogli zadržati, bio je u raznim ustanovama, majka mu propada iz dana u dan, pokušavajući da mu pomogne, nekad je dobro a nekad se jednostavno izgubi. volela bih da im mogu pomoći, ali nemam kako. a da znate kakav je bio- lep, pametan ponešto neobičan mladić za kojim su mnoge uzdisale. tuga.

mamakika, to je isto što sam pričala za svog brata, ja lepše stvorenje od njega nisam videla nikada. svirao klavir, komponovao, završio i srednju muzičku, pričao nekoliko jezika, slikao, završavao ekonomiju. otišao u vojsku i vratio se nem. i onda mu se desilo sve ono u Lazi ...

strašno, žao mi je što se to dešava , što naša država (i okolne) tako malo pažnje posvećuju svemu tome, možda za sve o
postoji rešenje, drago mi je da ima i dobrih iskustava kao što ih ima nenja, ali moralo bi više, bolje, savesnije... niko od nas nije zaštićen, ko zna šta nas čeka, a volela bih da verujem da nikad niko više neće proći kroz "profesionalne" tretmane ustanova i lekara koji su to samo po diplomi. mislim da od ovakvih tema treba dizati prašinu, boriti se za što kvalitetniji život tih ljudi, troši se na mnoge druge stvari (moj stav o politici ne bih iznosila) a nesreća i bolest koji ove ljude snalaze se retko pominju. samo malo ljudskosti i volje treba. uh, baš me potrese ovo.

mamamikka, ribizlo, hvala
sve je to sad iza mene, daleko, ali ipak sam sigurna da ću se uvek jako dobro svega toga sećati...i mislim da tako mora da bude, jer to je još jedan od načina da uvek budem svesna koliko sam srećna

dunja rr, molim te shvati ovo samo najdobronamernije, ali jesi li sigurna da ste pokušali sve? da li imaš ideju da vežeš brata za neku stvar koju je započeo pre nego što se sve to počelo dešavati, pa da proba tome da se vrati i "dovrši" da tako kažem...ja za sebe umem da kažem da sam se osetila potpuno izlečenom kada sam konačno završila fax (inače mi se sve i pošelo dešavati na 5. godini, do tada sve u roku, a posle je trebalo još 6 da ga završim) to mi je bila neka motivacija i kad sam to pregurala, kao da sma celu priči zaokružila. verujem da je sve to sa njim mnogo gore, posebno uključujući da dešavanja u "bolnici" ali...ne znam, stvarno ne želim da pametujem, ne znam kompletnu priču naravno i sve je to jako teško, samo ja stvarno iz svoje perspektive moram da verujem da se uvek može više postići

_____________________________

početak je kad sam se ja rodio, a kraja nema

Bukvalno mi je muka bilo dok sam citala.. kako se ophode sa bolesnim ljudima i sve ostalo..
Eugenija, pomalo se sramotim same sebe sada sto sam nekad nezadovoljna zivotom..
Evo ti svoje dajem da budes jos jaca..

A gde je Eugi? Ona dugo nije bila ovde ne?

Dunja... Ne znam sta se to desava sa ljudima, sta rade.. molicu se za tvog brata, samo to mogu..kad god se set_im.. mislim da Bog moze da ga spase..ako hoce..
I inace.. ja sam cula za jos jednog momka koji je iz vojske dosao drugaciji i cutao.. bio bolestan..ali ne znam kako se dalje odvijalo.. mamine koleginice zet..


< Poruku je uredio Shishica -- 16.2.2012 20:35:01 >

Sve veruj mi. On je sada bolje, u smislu što izlazi iz kuće ponekad, ne spava po ceo dan i odgovara kada ga neko pita. Nikada sam ne počinje razgovor, ili jakooo retko.

Međutim, ništa od onoga što je radio kada je bio zdrav ne želi sada da radi. Prosto se gnuša kada mu se pomene raniji život, prijatelje, klavir (čami kod mene u stanu). Bukvalno kao da je sada nova ličnost koja je 100% drugačija od onoga što je bio, prosto takav želi da bude. Jako puno jede, i ugojio se puno, nema kontrolu nad hranom. Ali ipak sam srećna što je bolje nego pre dve godine, nisam očekivala da može ni ovako da bude. Znam da nikada neće biti onaj stari, ali moje srce je srećno što ga ovakvog volim.




< Poruku je uredio dunja RR -- 16.2.2012 20:55:25 >

dunja

Dunjice, bas mi je zao za tvog brata. Sto kaze Shisica molicemo se za njega. Sigurno sam da je Bog uslisio tvoje molitve i tvojih najblizih cim je on malko bolje.

Hvala mile moje

Uh... uh... ne znam ni kako da nesto kazem. A mozda i bolje da ne kazem. Posto u mojoj prici fali happy end... Ali delovi price lice jako na ovaj Eugenijin prvi post... Proslo je 20 godina od tad ali mi nazalost nijedan momenat ne izlazi iz secanja od svega toga sto se desilo...

dunja... i ostali

mogu da zamislim samo koliko je to grozno, jer kao sto rekoh, mislim da je jedan od kljucnih, ako ne i kljucni faktor sto sam se ja izborila, ta moja neka tvrdoglavost i upornost da uspem...a porodica koja sve pokusava i zna da ne moze vise, a iz koze bi da iskoci, ma strasno, samo kad pomislim koliko su mi se moji isto napatili u tom periodu, samo mi mrak padne na oci...

ali dobro, drzite se, prigrlite te bolje dane sto vise i bolje umete, i nadajate se i trudite i dalje kolko sam shvatila, on je jos vrlo mlad, nikad se ne zna sta nam novi dan moze doneti, samo ako krenemo nekom dobrom stazom...


_____________________________

početak je kad sam se ja rodio, a kraja nema

Kako je sad?

na psihijatriji mi radi jedna drugarica, i majka druge drugarice. istoj ovoj o kojoj eugenija pise. ti ljudi rade u jako teskim uslovima, sestra je sama sa svima njima po celu noc i cesto ne moze ni da dozove tehnicara da joj pomogne da veze pacijenta kad postane agresivan. cesto mi, ova moja drugarica, sa suzama prica kako nije uspela da se izbori sa svojim zivcima, kako nije najbolji covek i kako ne moze jedna da stigne sve oko svakog od njih, a ima ih jako puno. ona ima dvoje male dece i onda, cesto, dodje kuci i iskali sav akumulirani bes na njima. uslovi su uzasni, to su doslovno barake, sve smrdi, sve je staro i sve je tesko istrpeti ni dok si prijatelju u poseti (imam, takodje, kolegu s klase, koji ima neki oblik sizofrenije, kontrolisan lekovima i uglavnom je dobro, ali postoje peeriodi u kojima se sve otme kontroli, pa ostane neko vreme u bolnici), a kamoli da tamo radis svaki dan. drzava nam je uzasna. nisu krivi ni bolesnici, ni lekari, ni sestre, ni porodice tih pacijenata. kriva je vlast. koja ne da da ti ljudi budu bar u svetloj, izluftiranoj i cistoj prostoriji, i koja ne obezbedi ni jednu osobu na njih pet, a kamo srece da svako ima po jednoga koji ce da brine o njemu. iako, da jedan moze da brine o takvom bolesniku, niko svog sina, oca, majku, ili brata ne bi poslao u bolnicu, nego bi ga negovao kod kuce. e to je tuga. i tuga je kad ti u njihovim pogledima vidis zelju da ti ispricaju ko su bili i kakvi su bili, i bol sto to nikada vise nikom nece moci dokazati.

_____________________________

dvoje da naprave dvoje,
ili troje,
ili bilo koje,
svoje...

a jevgenija je dobro, radi, vik je u vrticu, mama je promenljivo, ali je zbrinuta. pozdravlja vas sve.

_____________________________

dvoje da naprave dvoje,
ili troje,
ili bilo koje,
svoje...

Slažem se da je kriva vlast, ali u takvim ustanovama vlast su doktori/psihijatri. Oni uglavnom sede u kancelarijama od 8 do 13.00 (ako i toliko), sve uglavnom rade sestre, ili uglavnom med.braća jer ipak treba i fizički biti jak za takve bolesnike, a obezbeđenja tamo nema, bar kada je moj brat bio. Sve je tačno što kažeš-prljavo, staro, ne znam kako nekom i može biti bolje u onom ogavnom ambijentu. Doktori samo izdaju instrukcije kod teških slučajeva, već sam pričala kako je tada postupano sa njima. Provodila sam dane i noći sa bratom tamo, samo sam jednom za svo vreme videla doktorku, samo jednom je bila tu.

pozdravi je punoooo!

hocu. a o lekarima.. ma daj, ti da znaju nesto prvo bi sebi pomogli.. iskreno! jer je njihovo ponasanje, osecanja i razum, na osnovu svega ovoga, po mom skromnom misljenju, za detaljno ispitivanje.

_____________________________

dvoje da naprave dvoje,
ili troje,
ili bilo koje,
svoje...

Dosta psihijatrijskih bolesti (nisam strucnjak pa mozda pogresim ako kazem sve) se ne moze izleciti vec samo kontrolisati. Ne znam za teze zanimanje od toga biti onkolog ili psihijatar. Mogu misliti kakva je tu radna atmosfera i kako se neko moze osecati kad gleda sve te ljude koji dolaze i ponovo se vracaju nakon nekoliko godina. Mora da je strasno.

A sudeci po svemu tome, na takvim odeljenjima treba vise ljudi, da ima osoblja koje bi cistilo, osoblja koje bi bilo tu kao obezbedjenje, naravno vise medicinskog. Ali posto njima svima lecenje traje dugo, sigurno se nema kapaciteta i nema para.

Ali ono sto mene cini besnom je to da vam garantujem da je u zatvorima stanje sigurno bolje (nisam sigurna nisam nikad bila ni videla, ali samo pretpostavljam). Tamo mogu da drze nekog skota i 10 godina, da bude u cistom i sit. Ili ne, to nije isto?

Pa nek nadju neke ekstra izvore za finansiranje, od cega finansiraju zatvore i te dugogodisnje boravke, mora da ima neka finta...

Ja to zanimanje smatram groznim, i svi doktori iz te branše koje sam upoznala prilikom lečenja brata (osim dve mlade doktorke u Kliničkom centru) su bili gadni ljudi. To mislim na tu stariju branšu, ono što sam ja videla je da nemaju ni trunke humanosti a to je u doktorskom poslu osnova. Ti doktori uopšte ne gledaju pacijente, ne znam zaista ko radi vizitu ali ja ih ne vidoh da izlaze iz kancelarija. Jednom nedeljno pacijent uđe kod njih u kancelariju koja je lepa, čista mirišljava, dok ostatak bolnice izgleda tako da ga ne mogu ni sa,svinjcem uporediti.

U zatvoru nisam bila, ali da, verujem da su bolji od ovih bolnica.

< Poruku je uredio dunja RR -- 17.2.2012 18:03:07 >

Samo da se javim svima vama koji ste pratili moju priču, i da se još jednom zahvalim! Mama je sada smeštena u jednu ustanovu, smeštaj plaćam veoma skupo i borim se i dalje.

Kako je moje zanimanje pedagog, radila sam po osnovnim školama i sticala i tamo svakakva iskustva sa mojim dragim učenicima.
Juče sam jednog posetila na Psihijatriji, i jedva sam otišla. Tužnije od tužnijeg - dečije odeljenje..
Nema se tu puno šta reći, zaista nema... Može samo da se intenzivno oseća.

_____________________________

ŽENA JE STENA!

Eugiiiiiiiiiiiiiiiiii

Gde si steno 

_____________________________

Mina, persona non grata :)

Mišljenje je kao zadnjica - svako ga ima.I ne samo što ga ima, već ima i potrebu da skine gaće i drugima maše istim ispred nosa.

divna ženo svaka čast na snazi i hrabrosti.

_____________________________

Aleksa, 13.10.2008.
David, 29.07.2011.
Mamine sreće najveće!

Eugi opet sa nama
Kako ti je klinac draga Eugi?